16. априла 1925. године почињен је најкрвавији терористички чин у нашој историји – атентат на катедралу Св. Недеље у Софији. Организатор је Ултралевичарско крило Бугарске комунистичке партије /БКП/ која је после 1923. године одлуком суда забрањена. Њени активисти настављају да развијају илегалну активност а по налогу Коминтерне забрани узвраћају насиљем. План атентата предвиђа, као прво, убиство високог функционера чије би опело у цркви Св. Недеље окупило политичку и војну елиту, да би експлозија имала што већи могући ефекат. Сматра се да ће тако власт бити обезглављена, у земљи ће се створити критична ситуација од које би корист могла имати комунистичка партија.

Убијено је преко 150 људи а више од 500 је повређено. Касније је од задобијених повреда преминуло још људи и тако број жртава терористичког напада премашује 200. Пуком случајношћу сви чланови владе су се спасили задобивши само лаке телесне повреде. Цар Борис III није у био у цркви. Два дана пре критичног датума организован је терористички напад на њега у превоју Арабаконак /у околини Ботевграда/ из ког се он срећом извукао али је 16. априла 1925. /на дан атентата на цркву Св. Недеље/ присуствовао сахрани својих сапутника. На тај црни дан Бугарска је остала без пуно истакнутих и достојних личности. Живот је изгубило 12 генерала, 15 пуковника, 7 потпуковника, 3 мајора, 9 капетана, 3 народна посланика, велики број недужних грађана укључујући и децу.

Међу жртвама је Недјалко Колушев – један од наших одлично припремљених дипломата с почетка XX века, човек који је у себи носио дух из Националног препорода Бугарске и који се посветио великој националној ствари - уједињењу и укључивању у пределе бугарске државе свих територија на којима живи бугарско становништво.

„Године 1903. предузима путовања у Албанију, показује интересовање за Албански ослободилачки покрет, 1906. постављен је за бугарског представника у црногорској престоници Цетињу – објашњава др Илијана Илијева, аутор монографије под насловом „Албанско питање у очима бугарских дипломата (1908-1912)“ и истраживач дипломатског рада др Недјалка Колушева.

„Он је препородитељ и у себи носи дух нашег Националног препорода. Сматра да је ова граница од 400-450 километара између бугарског и албанског народа веома важна, да са Албанцима никада нисмо имали несугласице, да су они добро расположени према Бугарима , као и да се све то може користити у интересу бугарске националне ствари. Стално путује, одржава везе са њиховим „шефовима”, како их назива у својим извештајима – познатим Албанцима вођама кланова, образованим људима који путују по Европи. Створио је везе које, по мом мишљењу, није успео да створи ниједан други наш дипломата” – каже др Илијана Илијева.

Жеља др Колушева је била да се енергија Албанског ослободилачког покрета искористи у корист бугарских националних интереса у Македонији. Стално је радио за стварање услова за активну сарадњу између Бугара и Албанаца. Међутим, Бугарска остаје у улози пасивног посматрача процеса на албанском тлу. По мишљењу др Илијеве, овај пасивни и контемплативни став бугарских влада условљен је и полази од нашег државног интереса.

Нажалост, после 16. априла 1925. године личност посвећеног дипломате Недјалка Колушева тоне у заборав. Монографија др Илијане Илијеве представља његов неуморан рад који и у нашим данима може да послужи као промер истинске посвећености дипломатском раду.

Превод: Албена Џерманова