Хармоникаш Стојан Дечев је међу посвећеним следбеницима чистог извођачког стила из околине Добруџе. Међу традиционалним инструментима овог краја Бугарске поред ћеманета, кавала, гајди је и  хармоника дугметара. Ту је она стигла захваљујући Бугарима који су се вратили из јужне Русије и Бесарабије, а касније ју је заменила класична хармоника. И у саставу типичне тзв. „добруџанске тројке“, поред ћеманета и гајди присуствује хармоника. Међу нашим талентованим хармоникашима је Стојан Дечев .

Мој отац је свирао на ћеманету, деда – такође. Свирали су ради разоноде а иначе су по професији били обућари. У нашем селу сваки други човек свира на неком инструменту, а најраспрострањенији су ћемане и хармоника. Касније сам у Софији купио хармонику. По дипломирању на Институту у Сливену похађао сам школу за диригенте фолклорних састава у Пловдиву код проф. Ивана Спасова, проф. Василке Спасове, Христа Урумова. На Музичкој академији у Софији положио сам испит за професора хармонике. То је моја главна професија. Стално своја знања и вештине преносим на друге. Имам групу у Тутракану за обрађени и аутентични фолклор. Захвалан сам њој и судбини.

Моја ћерка већ 20 години живи у САД. Прво је била у Чикагу. Када сам отишао код ње, узео сам и хармонику и свирао. У том граду сам имао ученике – Бугаре који живе и уче тамо, њихов рад је везан за друге сфере, али су сви они због мене купили хармонике. Проф. Стефан Стефанов - мој колега хармоникаш, професор на Универзитету у Чикагу је имао хармоникашке школе. Заједно смо учили ученике да свирају. Једном су ми они рекли: “Господине, чекамо Вас да се вратите да бисмо наставили своје школовање“. Године 2016. учествовао сам на Међународном балканском фестивалу у Бруклину где сам имао веома добар наступ. Пустили су ме да свирам пола сата, а други су свирали по 5 минута. Жеља ми је да промовишем фолклор Добруџанског краја, да свирам нумере које пре мене нико није свирао.“

Превод: Албена Џерманова