Судбина је Павлину Горчеву обдарила прелепим алтом, стваралачким надахнућем и мисијом да наставља традиције граовског певања. Она је постала популарна песмама типичним за Граово, специфичну подобласт Шоплука са богатим фолклорним наслеђем, у које уплиће своје мелодијске инвенције. Вешто коауторство Павлине Горчеве обогаћује певачке традиције, а њене песме радо изводе и слушају и млади.

Перник је родни град Павлине Горчеве. А њено интересовање за фолклорно певање изазвала је народна музика коју је емитовао Национални радио. Са 16 година, након успешног наступа на конкурсу, она је постала члан Ансамбла народних песама БНР чији је хор касније постао чувен са именом „Мистерија бугарских гласова“. У овом саставу млада певачица је испољила и развила свој музички таленат. У многим својим хорским партитурама композитори Красимир Кјуркчијев и Стефан Мутафчијев су управо њој додељивали солистичке партије. Павлина Горчева је за БНР снимила изузетно богат и стилски репертоар. А лагане, тзв. „сватовске песме“, обележене карактеристичном техником хетерофоног певања која је позната као „тресење“, признате су као образац граовске интерпретаторске вештине. И данас млади таленти траже њену помоћ за изучавање тог виртуозног стила.

Ова година је јубиларна за Павлину Горчеву и повод за биланс и понос:

„Нисам имала учитеље. Учила сам слушајући послератне радио-емисије. Слушала сам их у центру града. Са звучника су одјекивале народне песме у извођењу Бориса Машалова, Мите Стојчеве, Лалке Павлове, Атанаске Тодорове. То ме јако привлачило. На селу сам слушала како певају моје тетке, али оно што сам слушала на радију је било различитије. Свиђало ми се како звучи глас Бориса Машалова, са каквим осећањем Мита Стојчева изводи своје песме. Сањала сам да се приближим њиховом певању. Тада није било аматерских састава, те сам се управо слушајући и понављајући припремила за конкурс на Националном радију где сам извела песму „Стојан кроз шуму ишао“. И мада је конкурс одржан „варљивог“ 1. априла, већ истога дана су ме запослили. Нас је било 6 младих певачица, а још 6 су већ радиле тамо и тако је формиран ансамбл. Данас певачице су школоване, знају да читају нотне записе, а ми смо све радили само слушајући и опонашајући, нисмо познавали теорију музике. Коста Колев који је био корепетитор састава, нас је свему научио. Једном ми је Георги Бојаџијев из уредништва за народну музику рекао: „Ти си из Западне Бугарске, прикупљају песме, певај.“ Дали су ми један магнетофон те сам кренула да обилазим села. Састајала сам се са бакама и теткама. Бележила сам текстове песама, али њихове мелодије нису ми се баш увек допадале. Тако да сам почела да их сама смишљам. Прве снимке сам направила са оркестром Емила Колева. Заједно са Жором Бојаџијевим су дошли да ме поздраве речима: „Је си ли видела, Павлинке, да имате лепе песме“, али ја нисам им рекла да сам сама створила мелодије. Заједно са браћом Митевим из Владаје смо формирали трио „Граовци“, онда се појавио и шопски секстет за који сам написала песму „Ој, Шопе, Шопе“ – испала је добра, а Стефан Мутафчијев је израдио хорску верзију за ансамбл „Тракију“. 18 година сам певала у саставу хора „Космички гласови“ под управом диригента Вање Моневе, који данас носи њено име. Недавно сам учествовала у узбудљивом концерту у Пернику. Од 30 година нисам певала тамо. После наступа једна девојчица ми поклонила цвеће и рекла да зна песму „Црнилчице девојче“ те смо је нас две заједно отпевале. Публика је била срећна. Задовољна сам да се све што сам створила пева и слуша. Да млади људи воле моје песме.“

Превод: Александра Ливен