Село Врбица се налази у северној Бугарској. Мештани су бугарског и ромског порекла. Већину становника, а има их укупно 500, чине старачка домаћинства. Њихова деца већ годинама живе и раде у иностранству, а у родно село се ретко враћају. Иначе је Врбица удаљена само 25 км од Горне Орјаховице и Великог Трнова.
Жељу и амбицију да се село оживи препознали смо у идеји о новом фестивалу коју је дала Анелија Димитрова, председник сеоског читалишта.
Атар села Врбица је један од највећих у Општини Горна Орјаховица, а земља је веома плодна. У овом крају се углавном гаје кукуруз, пшеница, соја, грашак и друге културе. Готово да немамо слабу пољопривредну годину, каже Анелија Димитрова која већ две године руководи читалиштем „Градина-Врбица 1894.“ И пошто је Анелија желела да својим сусељанима разведри живот одлучила је да организује фестивал, али не било какав, већ фестивал гибанице. Као што је и сама рекла, гибаница је неизоставан део празничне трпезе, али и свакодневног живота. И пошто је најукуснија гибаница домаћа гибаница, хрскава и мекана, у шали су овај догађај назвали Фестивалом „чупаве“ гибанице. У нашем селу се гибаница припрема за сваку прилику – почев од Божића, па све до Петровдана кад већ имамо свежи сир, каже Анелија Димитрова и додаје:
Већина жена сама развлачи коре за гибаницу, а раде то на различите начине и праве развучене, сукане, мешане и друге врсте гибаница. Гибанице су им невероватно укусне. У Врбици типичног рецепта за припрему гибанице нема, али се свака домаћица труди да направи најбољу гибаницу, експериментише и као крајњи резултат добијамо различите гибанице.
Идеја је настала док смо једном размишљали о томе какав се фестивал може организовати у нашем крају. Хтели смо да унесемо мало свежине и разноликости како не бисмо били као сви остали. Сви смо се сложили да је ова идеја добра и укључили смо кулинарски елемент. Након дугих размишљања, одлучили смо да нема лепшег, приступачнијег и омиљенијег јела од гибанице која царује на нашој трпези током свих годишњих доба.
Ове године је одржано пето издање Фестивала „чупаве“ гибанице, а број учесника расте из године у годину. Учесници првих издања биле су превасходно локалне домаћице, али је Анелија Димитрова учинили све што је могуће како би овај шарени и несвакидашњи фестивал посетило више људи. Прошле године се на њен позив одазвало 14 формација из 8 општина из 4 области Бугарске. Све је ишло у прилог томе да смо кренули добрим путем и ово је био први корак за оживљавање овог малог сеоцета. Уочи празника се увек молимо да нам време буде лепо јер су таква окупљања најслађа на отвореном, каже Анелија Димитрова и додаје:
Кад се поставе празничне трпезе под ведрим небом, кад се око нас шири и разлива традиционална бугарска музика и кад се људи ухвате у коло, тада можемо осетити праву празничну атмосферу. Можда ће вам звучати чудно, али ми на селу живимо боље него људи у већим градовима. Људи се овде друже, окупљају се, помажу једни другима, али нам, нажалост, прети нестанак.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: лична архива
Особе са менталним потешкоћама представиће своју јединствену визију архитектонског наслеђа Софије у оквиру фотографске изложбе „Архитектонске приче старе Софије”. Изложба ће бити отворена 1. новембра у Културном простору Централних хала у Софији, у..
Професионална асоцијација за роботику, аутоматизацију и иновације окупља преко 80 бугарских и међународних компанија, које себи стављају глобални циљ – да нашу земљу афирмишу као центар за развој технологија. Да би остварили овај свој сан, оне..
Тридесет првог октобра обележавамо Међународни дан Црног мора, чији је циљ да се скрене пажња јавности на бројне проблеме попут загађења, неодрживог развоја и прекомерног риболова. На овај дан је 1996. године шест црноморских земаља – Русија,..
Тридесет првог октобра обележавамо Међународни дан Црног мора, чији је циљ да се скрене пажња јавности на бројне проблеме попут загађења, неодрживог..
Професионална асоцијација за роботику, аутоматизацију и иновације окупља преко 80 бугарских и међународних компанија, које себи стављају глобални циљ..
Према народним будитељима осећамо захвалност и дивљење, доживљавамо их као једне од најзначајнијих личности наше историје, јер нам буде осећај..