Супротставити се предрасудама, ићи поносно подигнутом главом без стида од своје етничке припадности. Већ четири године млади учитељ Росен Богомилов ради са ромском децом, буди њихов таленат и веру у сопствене способности. И постиже диван резултат – пре свега преко свог личног примера.

Дете ромског порекла је сањало да једног дана буде учитељ. Зато је оно марљиво учило и сваког дана напредовало на путу остварења тог сна – од школе у родном селу Којнаре, преко универзитета у Великом Трнову, па све до 106. СОШ у Софији.

Росен је одрастао међу Бугарима и Ромима и увек је осећао подршку својих родитеља и предавача. Дипломирао је на смеру „историја и географија“ и почео је да тражи посао по софијским школама где га је увек дочекивао зид предрасуда, суочавао се са негативизмом и дискриминацијом и више пута чуо да га деца, а пре свега њихови родитељи, неће прихватити. Само је директор школе у четврти на периферији престонице, у којој има много деце ромског порекла, био предусретљив и пружио му шансу, а он је чим је угледао дечије очи, схватио да им може бити надахнуће преко доброг примера и знања.

Мој главни циљ је увек био да од одељења створим праву заједницу, јер је само тада могућ прави наставни процес – каже 27-годишњи учитељ Росен Богомилов. – Међутим, то се не дешава преко ноћи, чаробним штапићем,већ путем коришћења свих могућности које пружа 21. век и које деци омогућавају да науче да раде тимски, да нормално комуницирају, да причају о стварима које их брину. Зато децу никада нисам делио по принципу „Роми са Ромима“ – „Бугари са Бугарима“. Увек сам тежио да сви заједно раде и да управо тако помогну процесу.

Ромска деца су веома емотивна и осетљива што им понекад смета. Због тога се учитељ стара да код њих изгради емоционалну интелигенцију. Питамо га шта забрињава децу и чега се она плаше?

Прво са чиме се суочава разредни старешина јесте несигурност и страх од тога да ли ће их остали прихватити, да ли ће моћи да се остваре, као и несигурност у себе. Али сада, након 3 године рада са децом тога више нема. – У почетку нису веровала да ће испунити све задатке, али сам увек био уз њих и храбрио их и тако су она била слободна да причају о свему што их мучи, да траже савет и…. добијала су га. Прошле године моје одељење је учествовало на ученичкој конференцији и одржао јавну предавање на тему “Сиромаштво и глад у свету”. Деца су се одлично снашла, видела су да могу и полако почела да верују у себе.

Нажалост, неповерење и мржња према различитости чији је понекад појавни облик агресија, а примери тога у нашем друштву не недостају, преносе се и на децу. Више пута је школа јутро дочекивала са свастикама и расистичким натписима на зидовима, а први покушај Росена да децу изведе ван гетоа завршио се погрдним речима “Нећемо Цигане у градском превозу“. После једног вандалског напада на школу деца су један од њених зидова офарбала и потом тамо нацртала мапу Бугарске. Она је још увек тамо и није оскрнављена, али се поред ње могу видети и поруке људи који своју слабост прикривају мржњом.

Упркос понекад непријатељском окружењу и осећању несигурности које се с времена на време јавља, ђаци седмаци Росена Богомилова марљиво уче, циљнији су и више верују у себе. Неки од њих желе да уче стране језике, а што се будућег занимања тиче, већина њих каже да жели да постане фудбалер, учитељ, лекар. Ова година им је последња са њиховим разредним старешином али памте шта им је он рекао: да ће их увек подржавати и спреман је да им, када затреба, помогне саветима... Можда зато што ми је ово прва генерација, а она је попут прве љубави, каже Росен Богомилов.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: лична архива