Њена уметност настаје уживо, пред очима публике и исто као што се догађа у животу – без пробе. Бугарска ликовна уметница Ванеса Катрин слика у италијанским палатама, концертним салама, чак манастирима, а њена дела на платну су као огледалне слике ње саме, јер извиру из њене душе.

Млада уметница која очарава италијанску публику својим перформансима једина је Бугарка која ће учествовати у завршној изложби светског бијенала архитектуре у Венецији 10. јула у барокној палати Зенобио. Изабрана између 6.000 кандидата уметница ће импровизовати на белом платну у присуству публике.

Представићу перформанс Chiave di lettura, “Кључ истине” у слободном преводу– кључ према ономе што нас подстиче да напредујемо и не изневеримо себе – каже она. – Пре тога међутим треба да откријемо ко смо ми. Потребно је одбацити све што је површинско и задрети дубоко у своју суштину, само тако можемо да радимо оно што осећамо.

Свој први перформанс Ванеса Катрин је створила пре три године, сликајући женску силуету с леђа. Тиме је упутила толико емотивну поруку да је успела да расплаче публику. Када сам видела сузе у очима људи, схватила сам да су у њиховим душама задрхтале танке струне и да ми је пошло за руком да пренесем своја осећања, додаје она.

Често приказујем фигуре с леђа, јер мислим да је на тај начин порука снажнија. Мени није битно да ли је нека жена лепа или не, да ли има браон или плаве очи. Не занима ме спољашност, већ оно што је унутар нас – људска аура, покрети и гестови, начин говора. Одувек трагам за унутрашњим осећањима.У својим перформансима користим симбиозу сликања, позоришта, плеса, музике  и када постигнем синестезију облици издају звук и стварају поезију. Почињем на белом платну и интерпретирам оно што моментално осећам. Док сликам, понекад помоћу огледала стварам т.зв. вибрацијски круг, како би се енергија коју зрачим пренела на слику, а отуда и на људе. Тако сви вибрирамо на истим фреквенцијама.

Ванеса Катрин каже да се одувек бавила ликовном уметношћу – прву самосталну изложбу је приказала у свом родном граду Пловдиву када јој је било свега пет година, а њен дечји цртеж нашао се у колекцији покојног папе Јована Павла Другог. По завршетку уметничког образовања отпутовала је у Верону где је почела радити у атељеу познатог мајстора Атоса Фачинканија. Уследио је рад у  музејима – у фирентинском Берђелу и Уметничкој галерији Фиренце, а онда је дошла одлука да пуни радни дан и ноћ посвети сликању.

Према уметници данашњи револуционари су они људи који су се дрзнули да се успротиве комерцијалним трендовима. Сматра да је и она један од тих револуционара.Зато без колебања прихвата спонтану идеју да платно остави белим и да направи перформанс користећи само мисао.Веома често у животу се суочавамо са белим платном – пре но што решимо како да поступимо, уколико уопште имамо слободан избор, каже Ванеса Катрин. У том смислу није важно да ли је нека слика савршена или не, битније је каквом емоцијом и љубављу она зрачи. Уметничко дело може да буде само један цвет, једна реч или један гест, али важно је ко га како и зашто прави, тврди сликарка.

Премда је грађанин света Ванеса Катрин каже да је везана за своје корене. Неће бити никакво чудо ако се ускоро испење на неки од брежуљака у Пловдиву и кичицом у руци пренесе на платно неку инспиративну причу – рецимо о Бојанском мајстору који је у 13. веку исликао иконе у малој цркви у подножју планине које су наговештај европске Ренесансе.

Превод: Ана Андрејева