12. јула 1934. године основана је једна од најстаријих организација инвалида код нас – Савез глувих и наглувих Бугарске. Њени чланови издају лист „Тишина“, учествују у различитим програмима, на фестивалима, у спортским и музичким догађајима, имају Омладинску секцију и Центар за стручну обуку, организују такмичења у риболову и шаховска првенства. Успеси су неспорни, али не недостају и тешкоће. 

Један од основних проблема глувих и наглувих особа код нас јесте то да још увек знаковни језик није признат – каже председник Савеза глувих и наглувих Бугарске Николај Нинов. – О томе су потребне расправе на свим нивоима – са владом и министарствима, са организацијама чији је рад на овај или онај начин везан за глуве и наглуве особе, у извесном смислу и за њихов језик. Знаковни језик још није признат управо због недовољног публицитета проблема и недовоље ангажованости владе на његовом решавању.

Дуге године Савез глувих и наглувих Бугарске се заједно са осталим националним организацијама бори за признавање и ратификацију Конвенције УН о правима особа са инвалидитетом, што се најзад десило 2012. године. То отвара врата за озбиљније дискусије о правима тих људи, а управо је у тој Конвенцији предвиђено признавање и подстицање употребе знаковног језика. Ове године је Фондација „Глуви без граница“ заједно са Министарством образовања издала приручник под насловом „Теоретски опис граматике бугарског знаковног језика“ и Речник бугарског знаковног језика.

Овакав речник је одавно био потребан – сматра Николај Нинов. – Реч је о великом националном пројекту у чију се реализацију укључио велики број глувих и наглувих особа и стручњака за знаковни језик, што је омогућило спровођење истраживања тог језика са лингвистичке и експертске тачке гледишта, а све је то резултирало издавањем речника који има за циљ унифицирање и стварање стандарда језика знакова. 

Други озбиљан проблем који мучи глуве и наглуве особе у Бугарској јесте комуникација. Звучне информације њима нису приступачне што аутоматски ствара претпоставке за изолованост глувих и наглувих особа – оне не знају шта се дешава и шта предстоји да се деси, а проблем се односи и на студије на високошколским установама где студенти углавном рачунају на видео-предавања и издате уџбенике, али не могу да рачунају директно на предаваче.

Потребан је специфичнији пренос информација, што се може остварити једино уз помоћ високо квалификованих преводилаца за знаковни језик – наставља Николај Нинов. – У Бугарској имамо сасвим мало активних преводилаца за знаковни језик – њих око 30. Ова професија код нас постоји у Класификацији занимања, али је њено финансирање скоро нулто. Потребна је подршка на државном нивоу, јер преводиоци за знаковни језик заиста могу да глувим и наглувим особама помогну у комуникацији и приступу информацијама.

За глуве и наглуве особе, као и за све оне који желе да науче да комуницирају знаковним језиком постоји специјалан компјутерски програм под називом „Жестоматика“, који помаже у изучавању бугарског знаковног језика.

Према председнику Савеза глувих и наглувих Бугарске Николају Нинову, језик знакова је леп језик. Ево зашто:

Лепота тог језика је у томе што је он попут уметности – уметности која подсећа на пантомиму. Није случајно што су најбољи пантомимичари у свету управо глуве особе. Знаковни језик може бити све више промовисан. Верујемо да ће се све десити путем признавања знаковног језика, јер ће то омогућити развијање његовог потенцијала.

Фотографије: лични архив и Десислава Семковска