Кад би изашао на сцену, застао би на тренутак смирено, склопљених дланова, као на молитви. И тада је оркестар изгледао као олтар на коме је он себе приносио на жртву из велике љубави према вечној музици. 

Музика. Пустите музику! То су последње речи које је изустио у болничкој соби Емил Чакаров пре него што је његова душа одлетела из тела. Ова последња молба коју је он успео да прошапће, заувек је запечаћена на магнетофонској траци – у овој реченици огледа се сав смисао животног пута славног маестра.

Тај толико интиман тренутак из живота Емила Чакарова приказује у свом филму “Последњи концерт” Георги Тошев. Остварење обилује изјавама светски познатих музичара, непознатим кадровима са концерата и гласовима из архива и добро осликава необичну судбину чувеног бугарског диригента, она га је винула у висине, али га истовремено није превише мазила – он је неједном доживео бол због одбацивања и самоће.

Филм има за циљ да подсети гледаоце на то ко је у ствари био овај универзални таленат – најбољи ђак Херберта фон Карајана, човек  чија је каријера била поверена менаџеру Марије Калас – прича Георги Тошев. – Емил Чакаров је сањао да наступа на великој сцени и када је обистинио свој сан, вратио се у Бугарску где је утемељио Новогодишњи музички фестивал, који и данас одише инспирацијом његовог духа. Да доведе у социјалистичку Бугарску Херберта фон Карајана и Берлинску филхармонију, Мирелу Френи и најславније светске уметнике – све је то могао да уради једино јако обдарени човек са мноштвом контаката у оном другом, слободном свету. Био је миљеник краљева и краљица, људи светског утицаја; његов таленат је био толико оригиналан и магнетски да су за њега све препреке увек падале. За ту врхунску каријеру он је међутим платио високу цену – платио је самоћом, разочарањем, горчином  неприхватања у домовини, кратким, али достојанственим животом.

Било му је шест година када су га прогласили чудом од детета, а музика га је пратила током читавог живота – од првих часова виолине у родном Бургасу, кроз лауреатско звање са диригентског такмичења фондације Херберта фон Карајана у Западном Берлину, све до сцена најпрестижнијих оперских кућа и оркестара у свету. У епохи када су виртуози за диригентским пултом били Херберт фон Карајан, Рикардо Мути, Клаудио Абадо, Леонард Бернштајн, Сеиџи Озава, Серђу Челибидаке, запажено место межу диригентима је стекао и Емил Чакаров, који је освојио публику и критику својим непоновљивим стилом. Пре тога је међутим требало да добије најтежу битку – да се у музичке кругове у својој домовини пробије без протекција, рачунајући једино на свој таленат.

У питању је истрајна устремљеност – то је једино могуће објашњење за његов успех упркос свим негативним ситуацијама са којима се суочио у животу – категоричан је Георги Тошев. – Његови знанци се сећају како је живео у једном подруму у Софији и прао се леденом водом, јер топле једноставно није било. Па ипак је био уверен да ће се пробити до врха. Прича се такође како је једном пешке стигао од четврти Драгалевци до центра Софије пошто је преко радија чуо извођење неког оркестра чији диригент није био најављен. Отишао је до Радија пешице јер није имао паре да купи аутобуску карту, а тамо је сазнао да је диригент дотичног концерта велики Карајан, личност која га је инспирисала.

Као човек који је у доба Гвоздене завесе живео у два темељито различита света, он је неретко доспевао у видокруг Државне безбедности. Њени службеници никако нису успели да га врбују, зато што, како каже аутор филма, код Емила Чакарова таленат и морал иду руку под руку. Данас је, међутим, диригент од чијег се рођења у 2018. г. навршава 70 година, пао у заборав у својој домовини – нити једна улица, културна институција, чак ни фестивал који је он утемељио, није названа по његовом имену, нигде му није постављена спомен-плоча, а његови снимци негде скупљају прашину. У свету, срећом, цене таленте. Када је у дискографској кући “Сони” оперска дива Соња Јончева замолила да чује најбољи снимак једне руске опере свих времена, понудили су јој извођење под диригентском палицом Бугарина Емила Чакарова.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: архив