Време неумољиво нагриза тканине али док је остала макар и једна једина нит, она је у стању да упркос пропадљивости овог привременог материјалног света сачува за будућност занимљиве приче о радости и тузи, срећи и љубави људи који су живели много пре нас.

Свака одећа има своју причу и носи своју поруку – у то верује уметница Росица Радева, која се од четири године бави рестаурацијом аутентичних бугарских народних ношњи. Док враћа њихову првобитну лепоту, она упија емоције уткане у одећу. И у процесу реконструисања једног вуненика, понире у трагику једне жене из Чепелареа, у Родопима, која се упркос прекинутој љубави попела небеским лествима до свог вољеног мужа.

Име јој је Злата, удала се 1914. г. у роду Калајџијевих – почиње своју причу Росица Радева. – Као и свака друга девојка у оним годинама, у дугим зимским вечерима она је сама шила невестинску одећу. Али само годину дана после венчања у току Првог светског рата шрапнел је покосио њеног вољеног мужа у Македонији, а она је остала удовица у свекровој кући где је подигла свог нејаког сина. Касније је он постао учитељ у Чепелареу и основао чувени оркестар “100 каба гајди”. И када данас у Чепелареу неко каже “учитељ са великим словом”, сви знају да је у питању син Злате из рода Калајџијевих. Она је, страхујући што ће је можда приморати да се поново уда, маказама скроз расекла невестинску ношњу од вратног изреза све до доле. А у народу се веровало да ће се једног дана овим резом удовица попети на небо где ће је дочекати вољени муж.

Ову причу о Злати, Росица Радева је чула од Николаја Калајаџијева који је у њен атеље донео подерани опрег своје чукун тетке. И ево како рестаурација једног дела женске ношње сачуваног до наших дана постаје повод да сазнамо занимљиве појединости о животу људи који су живели пре више година, каже Росица Радева.

Као ликовна уметница и рестауратор она настоји да употребљава искључиво аутентични материјал. Једног дана обратила јој се нека жена са молбом да реконструише дечји литак (сукман). На њему је међутим фалила већина светластих шљокица – типичан украс за ову врсту одеће. Росица је шљокице могла скинути са неког женског литака, али није желела да упропасти други сукман, па је у току више месеци трагала за мајстором који би помоћу ласера  исекао недостајуће елементе од метала.

Све израђујем  ручно, онако како се то радило у стара времена, јер моја интервенција треба да остане што је могуће неприметнија – наставља Росица Радева. – Тако поштујем етику науке о конзервацији и рестаурацији која тражи примену реверзивног поступка. То значи да ако се једног дана нађу бољи материјали од ових које сам сада употребила, оно што је сашивено, моћи ће да се опет рашије и замени бољим материјалом. Држећи се тог принципа рестаурације покушавам да се подигнем на мало виши ниво од обичног занатлијског начина рада.

Најстарија женска одећа којој је Радева удахнула нови живот датира с почетка прошлог столећа. Никад ми није доспела у руке комплетна ношња, каже она. На питање зашто не рестаурира и мушке ношње мајсторица даје следеће објашњење – зато што је постојао обичај да глава куће буде сахрањен у својој празничној ношњи. У прошлости, па и данас аутентична народна одећа као врста стваралаштва побуђује поштовање, сматра Росица Радева.

Аутентична одећа зрачи другачијом енергијом и неминовно утиче на човека ко је облачи – наставља она. – Лично ја то примећујем када обучем неку од својих кошуља из Тракије. Тада се осећам али и поступам на различитији начин. Хтело би ми се да се када људи обуку такву одећу преобразе и умање степен агресије у себи. Када неко дође у мој атеље, немам нека конкретна очекивања, али сам истовремено убеђена да је ношња доспела у моје руке захваљујући некоме „одозго“. Ако човек верује у добро и свет се према њему односи добро.

Превод: Ана Андрејева