Трговину људима све чешће зову „савременим ропством.“ На Европски дан борбе против трговине људима, који се обележава 18. октобра, са забринутошћу је констатовано да је трговина људима у циљу радне експлоатације – пре свега међу мигрантима, избеглицама и тражиоцима азила, увелико ушла у светску привреду и на тржиште рада. Кад је човек преваром, уз претњу или примену силе присиљен да обавља рад и друге услуге за своје „послодавце,“ у питању је трговина људима у циљу радне експлоатације. Ова појава обухвата различите сфере – проституцију, нискоквалификовани рад, продају беба и органа, просјачење и џепарење. Нажалост, Бугари често упадају у ту замку због тзв. радне миграције пошто раде углавном у секторима грађевинарства, угоститељства, пољопривреде, а исто тако и као кућни помоћници и неговатељи. Према Асоцијацији „Анимус,“ нико није имун на такав сценарио, што је доказао и социјални експеримент ширења лажног огласа за посао у иностранству.

У том огласу је писало да данска фирма тражи раднике за сакупљање зеленог кавијара, каже Надја Кожухарова из асоцијације и додаје: У веома кратком року се одазвало преко 150 особа, а то нису били само слабо образовани људи или они који не говоре стране језике. Напротив, били су то људи који су путовали по свету и знали су стране језике. Дакле, експеримент је утврдио да у тежњи да по сваку цену пронађу посао у иностранству, људи веома лако могу да постану жртве трговине људима или радне експлоатације.

Према Надји Кожухаровој, у Бугарској има осуђених за трговину људима, али за решавање тог проблема нису довољни само процесуирање извршилаца и тежина пресуда. Један од разлога за то је да многе жртве одбијају да сведоче на суду.

Жртве не пристају да сведоче пошто се осећају незаштићеним него починиоци злочина иза којих обично стоје велике мреже или утицајне фигуре које имају много пара, веће могућности и добре адвокате, каже Надја Кожухарова. Али уколико се жртвама бесплатно обезбеде браниоци који такође уживају велики ауторитет, оне би заузеле другачије ставове. Поред тога, овај процес је посебно болан за њих, поготово када је реч о сексуалној експлоатацији, а то значи поново ретраумирање. У судској сали жртва треба да докаже шта јој се десило, док оптужени пориче њене тврдње различитим аргументима укључујући и то да је она била неурачунљива и добровољно је пристала на све.

За разлику од ситуације код нас, у Европи је судски систем боље уређен а жртве пристају да сведоче пошто су свесне тога да има шансе да се поступак заврши позитивним исходом – накнадом материјалне или моралне штете, у облику тешке пресуде, тврди Надја Кожухарова. И у Бугарској суд, теоретски, може да одреди исплату високих новчаних накнада, али су оне де факто неплативе, пошто су извршиоци своју имовину пребацили на друге особе.

Питање је колико је суд спреман да ради у корист жртве, каже гђа Кожухарова и додаје: Јер нас овде много више занима кажњавање починиоца и често заборављамо на жртву – како је она била сведок у кривичном поступку без посебне користи за њу у дугорочном плану. А све те жртве су доносиле изузетно велике износе својим експлоататорима и имају право да им макар део, ако не и читав новац који су зарадили буде враћен. Нажалост, често се предмети решавају по кратком поступку, те стране покушавају да се нагоде. Али се ми не можемо изборити с овим проблемом без тешких и озбиљних казни.

Недавно је у нашој земљи боравила Марија Грација Ђамаринаро, специјални известилац УН за борбу против трговине људима, која је рекла да се ова појава толико проширила да је развој светске привреде, у ствари, последица радне експлоатације људи. Стога је она позвала да се у таквим случајевима предузимају строже мере.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова