Звецкање чекића, одсјај пламена који шара зидове, шиштање воде у коју се урања исковано, вруће гвожђе и рађање још једног ремек-дела. Ово је свакодневица и животни позив Љубомира Линкова, мајстора-ковача. Кад једном напусте ковачницу гвоздени предмети крећу својим путем како би нашли свог власника, али заувек остају у срцу човека који их је израдио. Јер је у израду сваког од њих уложио делић своје душе.
Као што бива с већином добрих мајстора и Љубомир Линков је украо занат од других занатлија. Љубомир се, који је иначе електротехничар и заваривач по струци, у потрази за послом обрео у Јужној Африци где се запослио у предузећу за израду предмета од кованог гвожђа. По повратку у Бугарску је одлучио да се посвети овом занату и тако већ 15 година.
Ковање је стваралаштво, уметност, каже Љубомир Линков. Понекад данима размишљам о томе како да израдим неки модел или детаљ. А идеје саме долазе, ја само себи кажем: Ајде да пробам! Понекад не иде из првог покушаја, али из другог, трећег добијам жељени резултат. Кад год испуњавам индивидуалне наруџбине увек се трудим да се придржавам идеје клијента како би био задовољан. Мајсторство је да испуниш властиту или туђу жељу. Тако ћеш, као прво, доказати себи да можеш, а као друго – показаћеш муштерији да то што тражи је изводљиво.
Љубомир Линков израђује огледала за спаваћу собу, свећњаке, столове, столице, прибор за камин, лустере, различите предмете за свакодневну употребу. У процесу рада често долази до сукоба два карактера – ковача и гвожђа.
Да ли мајстор покушава да гвожђе подреди себи и својим жељама или постају пријатељи?
Вруће гвожђе је погодно за обликовање, можеш да га окрећеш како год хоћеш, дакле, ти си господар, одговорио је Љубомир Линков. Све је по твојој вољи. Али гвожђе има душу, оно не пече, већ милује. А из прожимања његове и моје душе настаје нешто несвакидашње и непоновљиво.
Како би што више људи имало прилику да открије лепоту ковачког заната Љубомир Линков једном месечно организује Дан отворених врата у својој ковачкој радионици.
Свако ко жели, добродошао је да нам се придружи, године и пол нису битни, каже Љубомир и додаје: Израђујем ситне ствари, а драго ми је кад се неко жели опробати у ковању. Неки се добро сналазе у томе, а други не баш, али битније је да су радознали, желе да се опробају, те да себи израде нешто за успомену.
Љубомиру Линкову чекић није тежак. Он је моја кичица којом „сликам“ ковано гвожђе, каже занатлија и додаје:
Сваки предмет је сам по себи несвакидашњи. И прсти на руци нису исти, нити су гранчице дрвећа једнаке. И кад треба да израдим два иста свећњака, они се опет по нечему разликују. Али су управо у томе скривене све чари непоновљивости овог света.
Превела: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: лична архива
Село Коњовец, у околини Шумена, обележава 160 година од оснивања најстарије ергеле у Бугарској. Прославе на ергели почињу 1. новембра, где ће представници Министарства пољопривреде и хране и Државног фонда за пољопривреду уручити одликовања..
Особе са менталним потешкоћама представиће своју јединствену визију архитектонског наслеђа Софије у оквиру фотографске изложбе „Архитектонске приче старе Софије”. Изложба ће бити отворена 1. новембра у Културном простору Централних хала у Софији, у..
Професионална асоцијација за роботику, аутоматизацију и иновације окупља преко 80 бугарских и међународних компанија, које себи стављају глобални циљ – да нашу земљу афирмишу као центар за развој технологија. Да би остварили овај свој сан, оне..
Истраживање Европске инвестиционе банке (ЕИБ) показује како половина Бугара сматра да прилагођавање на климатске промене треба да буде један од..
У Бугарској не постоји тачна статистика о броју Бугара широм света, али према подацима које је Министарство спољних послова Бугарске објавило прошле..