Прсти им плешу у непрекидном ритму по сензорским екранима таблета, као да надокнађују још увек несигурно ходање. Закорачујући истовремено у лавиринт стварног и виртуелног окружења, нови технолошки генији развијају своје блиставе способности одмалена, како би што је могуће пре приступили елитном тиму личности које ће променити свет.
Са својих 17 години Антоан Георгијев не само што је открио свој позив у стварању рачунарских игара, него је за своје елаборате добио бројне награде, међу којима и ону за деби наступ у компјутерским технологијама коју додељује председник Бугарске. Сада он посвећује своје време тзв. „виртуелном учитељу“. Дечак ради на том пројекту заједно са својим другом Алексом Цветановим.
Уз помоћ психолога смо креирали 3D аватар, настојећи да створимо лик који ће у максималној мери бити прихватљив за савремене ђаке – прича ученик природо-математичке гимназије у Монтани. – Виртуални асистент може да одговара на питања из различитих научних области, на пример, колико износи површина Бугарске, користећи за то велику базу података. Изузетно важно је рећи да наш учитељ ни на који начин не тежи да истисне школске професоре, јер је то физички немогуће. Циљ нам је пре свега да створимо могућности за надоградњу знања, стечених у школи, код куће.
Енглески жаргон за човека који дремуцка на каучу испред телевизора инспирисао је Антоана за други пројекат. „Blumber VR“ тражи од корисника да означи објекте са одређеним карактеристикама у виртуелној стварности како би потврдио деловање психолошког закона.
Пројекат истражује познати Милеров закон о ограниченом капацитету радне меморије – објашњава млади изумитељ. – То значи да ако набројим низ боја ви ћете запамтити одрешени број њих – обично од 5 до 9. Када сам научио о том закону, решио сам да га интегришем у виртуелну стварност и да истражим добијене резултате. Тако сам пре неколико месеци на Европској омладинској научној изложби у Гдињи, у Пољској, представљајући мој пројекат, успео да тестирам око 200 људи и да дођем до конкретних закључака. А најважнији од њих је да ј капацитет у виртуелној стварности нижи од оног у реалном окружењу. Приликом експеримента људи су наилазили на неке потешкоће, али су се након 10 минута игре већ сналазили много боље.
У раду на том пројекту Антоан се заснива на још једној својој пасији – психологији и пре свега на тзв. „хладном читању“ које дубински истражује језик тела, а користе га менталисти.
Данас је велики плус да познајеш човека који стоји пред тобом – начин понашања и његови манири разоткривају пуно тога – каже Антоан и додаје да речи често звуче неискрено, тако да смо приморани да откривамо човека помоћу других средстава. – На жалост, посматрамо тенденцију када се лаж претвара у уобичајену праксу. У том смислу политичари широм света одлично прикривају своје мањине и лажу у име положаја и утицаја.
Напретком технологија људи ће све чешће „бежати“ у виртуелну стварност где откривају лажну сигурност, сматра Антоан и наводи као пример жељу за прављењем selfie слика на опасним местима, што понекад, на жалост, завршава смрћу. Једноставно нама је потребна самоконтрола, а њу можемо постићи не само када се понашамо паметно, него и помоћу публицитета. Тј. када јавно говоримо о томе како нам шкоди виртуелна стварност, додаје он. Антоан Георгијев је сигуран да ће једнога дана радити у бугарском IT сектору, а дотле усавршава свој најновији пројекат – платформу мини игара посвећених виртуелној стварности и нада се да ће је користити много људи широм света.
Превод: Александра Ливен
Фотографије: лична архива
Судија Владислава Цариградска из Окружног суда у Плевену добитница је престижне награде „Личност године“, коју додељује Бугарски хелсиншки комитет. Ова награда јој је додељена због њеног залагања у разоткривању нерегуларних односа и зависности у..
С приближавањем зиме, многи становници Европе постављају питање како ће сезона утицати на њихове финансије и да ли ће бити приморани да бирају, на пример, између топлог дома и пуног фрижидера. „ Бугарска домаћинства, као и европска, морају се..
Опстанак милиона људи широм света, који живе у условима рата, глади, болести и огромног очаја, свакодневно је на коцки. Нису ретки случајеви када је наш приступ према емигрантима из таквих земаља помао непријатељски. Можда је оно што су доживели..