Кад сам била мала, нисам ништа знала о Палестини а била сам убеђена да сам рођена у Либану. Приметила сам да моја мајка увек код себе носи плаву књижицу у којој је писало „избеглица.“ Тада сам схватила зашто мој отац нема права да ради, а ја – да похађам школу. Овим речима почиње прича Ране Халил чија породица у Бугарској борави с „плавом књижицом“ какву поседују особе без држављанства.

Њена прича је једина лична сторија уврштена у зборник прича под насловом „Путујуће бајке“ који представља збир 15 прича за децу из целог света, које су написале и илустровале деца избеглице.

Радила сам с децом која живе на територији избегличких кампова широм земље, каже Мартина Рајчинова из хуманитарне организације „Каритас,“ захваљујући којој је зборник угледао светло дана. Деца долазе и одлазе, у једном тренутку сам схватила да не остављају ништа иза себе, осим заједничких фотографија и невероватних прича које нам испричавају, а то ме је растужило. Стога сам одлучила да направимо нешто што ће нам остати за успомену. Првобитна идеја нам је била да то буду дечји цртежи, али смо желели да их комбинујемо с нечим што долази из њихове културе. Тако се родила идеја о бајкама које им њихови родитељи, бабе и деде читају пре спавања. Реч је о причама које су код нас дошле заједно с децом а које ће нас напустити с њом. Ово су заиста приче које путују светом.

Зборник је објављен у нестандардном формату. Свака прича је одвојено одштампана на троструко пресавијеном листу, а сви су посложени у луксузну кутију. С унутрашње стране, слева, налази се текст који је дете написало на матерњем језику, његово име и земље из које долази. У средини је сама прича, преведена на бугарски, а здесна – на енглески језик.

Одлучили смо да то тако урадимо како би допрло до веће публике и људи који живе у Бугарској, али не говоре бугарски, такође да прочитају приче, објашњава Мартина Рајчинова. Део цртежа са спољашње стране, који је инспирисан причом а који је нацртао мали сликар, аутор приче, није завршен. Идеја је да слику доврше читаоци који ће се на овај начин још више приближити причи.

Зборник прича је објављен у добротворне сврхе, а прикупљен новац ће бити намењен породицама, мајкама и деци који траже азил у Бугарској. Издавачи се надају да ће јој тиме олакшати приступ образовању, омогућити набавку потребних уџбеника и наставних средстава, као и да ће успети да објаве и остале приче које, из финансијских разлога, нису укључили у овај зборник.

Заправо, порука књиге јесте да смо сви једнаки и није битно одакле долазимо. А закључци које можемо да извучемо из ових бајки исти су као они којима учимо нашу децу. Дакле, циљ нам је да бугарском друштву пружимо могућност да изблиза упозна ове људе који бораве у нашој земљи, те да му покажемо да се они, у ствари, ни по чему не разликују од нас, каже Мартина Рајчинова и додаје да упркос напорима Државне агенције за избеглице и предузетим мерама, тражиоци азила се, а посебно деца избеглице, у Бугарској суочавају с бројним препрекама:

На првом месту је то да су ти људи смештени у центре за прихват миграната, који су изоловани у четвртима на периферији престонице, самим тим им је скоро па онемогућен контакт с локалним становништвом. Деца иду у школу, где их распоређују по разредима, у зависности од тога колико година имају. Али многа деца, због рата и услова у којима су живела, нису похађала школу. Дакле, нису савладала велики део градива предвиђеног наставним планом. То их демотивише и она веома рано напуштају школу, објашњава Рајчинова. Друга деца их не прихватају тако лако. Вређају их, одбијају да се друже с њим, ретко их зову на рођенданске журке, на пример, и она се после школе враћају у избегличке кампове. Битно је да и родитељи код куће говоре лепе ствари о овим људима, јер деца опонашају своје родитеље и одрасле уопште.

Битну улогу могу одиграти и медији уколико, рецимо, имају позитиван приступ овој теми, јер проблем, према Мартини Рајчиновој, долази од тога што нас непознато плаши. А сва деца су једнака и имају сличне снове. Једноставно треба да схватимо да она живе с нама, иду у школу, и њихова жеља је да живе мирним животом.

Надам се да ће ме Бугарска једног дана примити у загрљај а ја ћу поносно рећи да је ово моја земља, завршава своју причу Рана Халил. Исто то поручује и Мартина Рајчинова – да људи отворе своја срца за децу избеглице, те да им помогну да се интегришу у бугарско друштво.