Неједном смо покушавали да што потпуније испричамо о историји Бугарског националног радија, али је ипак требало да мимоиђемо неке занимљиве детаље како прича не би испала предуга. У току задњих осам деценија, откако постоји, Национални радио је доживео мноштво промена које су преобразиле Бугарску.

За почетак радиодифузије у Бугарској сматра се изградња радиопредајника јачине 50 вата 1929. г. – дело  инжењера Георгија Влкова. Амбиција ентузијаста из савеза радиоаматера "Родни радио" да емитују радиопрограм добила је подршку државе која им је уступила на коришћење дограђени део зграде на углу софијских улица Московске и Бенковског. Убрзо је постало јасно да расположива техника није довољна за достизање до ширег аудиторијума и тада је тим бугарских инжењера прионуо на посао да створи јачи предајник. Проблем су били и услови рада, јер је тим програма био све бројнији, па је зграда постала тесна за све раднике. Зато су се уз дозволу државе радиоматери преселили на један од спратова зграде у улици Московској бр. 19. Указ цара Бориса ІІІ из 1935. г. којим је радиодифузија постала државни монопол, дао је подстрек развоју бугарског радија. Поред програма на бугарском језику од 1936. почело је емитовање програма за иностранство – најпре на есперанту, а неколико месеци касније и на француском, немачком, енглеском и италијанском језику. Тај програм је данас познат као Радио Бугарска.

У периоду 1938-1941. поред набављања нове технике, радници радија су добили много већу зграду која се налази на садашњој адреси радио куће, у булевару Драгана Цанкова бр. 4.

У оним годинама у том делу града је почињала вилна зона Софије. Када је Софија бомбардована у току Другог светског рата, новоподигнута зграда радија је као и многе друге зграде у главном граду погођена, али је касније брзо обновљена. На простору од 2.300 кв.м она се једног дана показала недовољно великом. Крајем 60. година тадашњи председник Комитета за телевизију и радио Тодор Стојанов почео је да размишља о могућем решењу проблема. У томе му је помогао његов пријатељ, архитекта Георги Стоилов који је у то време био градоначелник Софије.

Стоилов евоцира успомене о томе како се појавила нова зграда радија:

Дошао је код мене мој пријатељ Тодор Стојанов и рекао ми – "Молим те, обезбеди нам негде још просторије, јер нас је у Радио Софији већ пуно. По троје – четворо новинара раде за истим столом. Одговорио сам му да нисам у стању да му испуним молбу јер су све административне зграде већ заузете. Отишао сам код њега у Радио да поразговарамо и тада сам приметио да је између старе зграде радија и тадашњег Агрономског факултета празан плац. Посаветовао сам му да гради на том плацу нову зграду. Он ме је замолио да направим пројекат, јер са готовим планом имаш шансу да будеш укључен у просторни план града. План смо проследили тадашњем Комитету за планирање и тако је добијена грађевинска дозвола.

Идеја о специфичној конструкцији зграде која је у облику наопако окренуте пирамиде инспирисана је доксатима кућа из доба Препорода чији су горњи спратови наднети над доњим. Камен темељац нове зграде положен је 17. августа 1970. Тим поводом председник Комитета за телевизију и радио Тодор Стојанов каже да ће тај дан остати незабораван за даљи развој институције зато што:

Сви који познају начин рада радија добро схватају да ће ова изградња која сада почиње створити нове услове и нове техничке претпоставке за ефикаснији развој радија који је неизоставан део живота нације.

Нова зграда је подигнута у рекордно кратком року и радници радија су се у њу уселили 1972. г. У међувремену радио постаје вишепрограмски медиј који емитује три програма са националним покрићем – "Хоризонт", "Христо Ботев" и "Орфеј".

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: архива