„Није изгубљен свако ко лута“, каже британски писац Џон Р. Р. Толкин и у праву је, јер, иако често пута не зна шта му је припремила судбина, сваки човек жели да у свом животу доживи бар једну авантуру.

Пут нашег сународника, са којим вас данас састајемо, започео је у његовом родном граду Русеу на Дунаву, где је Стефан Пелев завршио средњу школу пети по успеху у свом годишту. Као ученик је учествовао и освајао прва места на бројним олимпијадама историје и географије.

Дакле, „далеко напред, где пут нестаје“ он је њиме ипак кренуо „док не досегне неки пут већи, где се срећу многа послања и стазе“. Али за разлику од хобита Билба Багинса (пустолова стицајем околности)из фантастичне Толкинове серије, Пелев добро зна куда иде и шта жели да му се догоди. Одлучио је да отпутује у Шкотску, где је уписао студије бизнис менаџмента и међународних односа на универзитету у Абердину. Он се изборио за једно од лимитираних места која се дају студентима из источне Европе. Што се тиче броја Бугара у Шкотској, Стефан наводи да и без званичне статистике може рећи да их има између 40 и 50.000 људи који живе у пет већих градова: Единбургу, Глазгову, Абердину, Дандију и Инвернесу. Да би зарадили за живот, они се често лате било каквог, не баш увек престижног посла – постају конобари, носачи у хотелима или благајници, какав је био и наш саговорник. Живот у Уједињеном Краљевству поседује неке специфике, које је добро да знају сви који желе да остваре свој сан о срећнијем животу на Острву, каже Стефан Пелев и наставља:

Особина је пуно, јер је култура Шкотске и Велике Британије уопште, веома различитија од наше. Ми смо јужни народ, навикли смо да живимо слободније и да будемо флексибилнији, док северни народи више држе до дисциплине. Постоји и пуно законских препрека које нису познате већини Бугара. Има и много људи који иду тамо „трбухом за крухом“, у потрази за бољим животом, а да при томе не знају да постоји обавеза да се пријаве за добијање националног броја осигурања који је обавезан за легално запошљавање. Ако га немаш, радиш у сивом сектору.

Иако веома различитији од Источноевропљана, којима у принципу тешко верују, у неким случајевима Шкоти ипак допуштају изузетке,ако кандидати за неки посао докажу да су у довољној мери компетентни. Шансу да се у то лично увери имао је и Стефан Пелев када је сазнао да посланик из Абердина тражи стажисту. Бугарин је изабран после интервјуа и одговора на бројна, разноразна питања, укључиво и из историје Шкотске, као и о његовим личним циљевима и будућим плановима. Постепено, радећи за посланика, он је постао и члан његове Шкотске националне странке. Више о њеној историји и циљевима сазнајемо од нашег сународника коме је допуштено да се у њу учлани:

Странка је постала веома популарна крајем -90-их година, пошто је 1999. парламент у Лондону изгласао акт којим омогућује Шкотској, Велсу и Северној Ирској да имају своја национална законодавна тела. Као аутономне области, оне поседују и лимитирана права. То води препороду шкотског идентитета, а то је веома занимљив процес у коме Шкоти данас поново откривају и свој језик. Мало ко зна да се пре енглеског у Шкотској говорио шкотски гелски језик.

Релативна аутономија коју је добила од Лондона, омогућила је Шкотској да се огради од појединих решења о неким питањима, донетих у Вестминстеру. Најочитији пример различитих ставова владајуће гарнитуре у Лондону и Единбургу су били резултати референдума о Брегзиту, на којем су се 62% Шкота изјаснили против напуштања Европске уније. Остаје питање шта ће се десити са бугарским држављанима на територији Велике Британије након 29. марта – датума Брегзита који је премијерка Тереза Меј категорично одредила и поред неслагања са Бриселом. На то питање још увек немамо једнозначан одговор. Према Стефану, сигурно је да ће и за Бугаре који живе на Острву постојати неки период прилагођавања, исто као и за оне који ће тек долазити. У својим изјавама бугарска министарка спољних послова Екатерина Захаријева у неколико наврата је подвукла да сви наши сународници у Краљевству, као и Британци који бораве у Бугарској, подлежу поновној регистрацији. Што се тиче краткорочних путовања са и у Уједињено Краљевство, британски амбасадор у Софији Ема Хопкинс је уверила да ће се она и даље обављати без визе, али ако се ради о боравку дужем од 3 месеца, држављани земаља ЕУ треба да траже одговарајућу дозволу за то.

Превод: Александра Ливен