1. марта Бугари широм света ките се мартеницама – симболом пролећа и природе која се буди за нов живот, амулетом за здравље, радост и успех. Традиционална мартеница представља два увијена (испреплетена) конца – црвени за снагу и здравље и бели за дуг живот. Међутим, данас има мартеница свакојаких – за ревер, у облику огрлица, привезака, наруквица… а израђене су од разноразног материјала.

Ралица Колева прави мартенице већ 20 година. Прво је продавала плетене мартенице, али постепено је обогатила асортиман и тренутно нуди преко 200 модела.

Користим различити материјал – каже она. – За украс више волим да ставим дрвене перлице, али се људима допадају и метални елементи – воле и новчић на мартеници. Користим и пластичне перлице, али увек бирам „чистије“ боје. Последњих година све више је људи којима се допадају вунене мартенице, мада млади ипак траже нешто модерније, са више сјаја.

Ралица Колева је рекла да се у Бугарској масовно продају јефтине мартенице произведене у Кини док се ручно рађене некако мање траже.

Међутим, има и оних који желе да купе традиционалне мартенице. Клијенти који за сваку драгу особу бирају посебну мартеницу, цене наш рад. Чак и да немају много пара труде се да направе прави избор – наставља Ралица. – Мартеница је за мене симбол здравља. Када правим мартенице, ја увек кажем да је најбитније да донесу здравље, јер је оно најважније.

Бојама традиционалног бугарског веза сијају мартенице које израђују Димка Дилкова и њена сестра Гаља.

Определиле смо за вез с обзиром да је бугарски вез прелеп, богат орнаментима, а стручњаци за вез и етнографи кажу да он поседује заштитну моћ. Зар има нечег лепшег од тога да се и на бугарској мартеници нађе бугарски вез – каже са осмехом Димка Дилкова.

Две сестре праве мартенице различитог облика, са различитим симболима и везовима, али највише се тражи тзв. „елбетица“.

„Елбетица“ је у везу симбол почетка, хармоније у животу. То је двоструки крст - у једном средишту укрштен су четири основна правца света (исток, запад, север, југ)поред којих постоје и четири међуправца – североисток, југозапад, северозапад и југоисток. То је можда најуниверзалнији симбол, леп, завршен и са снажним присуством црвене боје у њему. Мартеница је црвено-бели симбол и мора да садржи те боје. Она носи наду за нешто ново, за живот који се у пролеће поново рађа. Сматрам да је и то тумачење мартенице – црвена и бела боја као симбол женског и мушког почетка, здравља – ових исконских ствари – сматра Димка Дилкова.

У Националном политехничком музеју деца су поред традиционалних мартеница са Пижом и Пендом и мартеница „вретено“, израдила и неуобичајене мајице-мартенице. Тако су она имала прилику да науче занимљиве ствари о занату који је данас нестао.

Тај занат је био везан за израду басме /цица/. Њиме су се бавиле басмаџије (реч потиче из турске речи „басмa“-памучна тканина с утиснутим шарама). У Бугарској се техника дрвеног отиска на текстилу почела користити у другој половини 19. века, а боје су правили од биљака, од жлезда неких животиња или од минерала – прича Веселина Енева, главни кустос музеја.

Направила сам мајицу помоћу технике дрвеног отиска. Било је веома занимљиво и мислим да је резултат добар. Чула сам, гледала неке спотове, али нисам претпостављала да ћу и ја да направим такву мајицу – једва чекам да се осуши и да је обучем – рекла је Радослава.

Направио сам мартеницу. У извесном смислу није било лако, посебно ме је намучило увијање конаца, али сам се снашао. Први пут сам на оваквој радионици и много ми се свиђа – каже Александар.

А Веселина Енева подсећа:

Мартенице се носе све док не видимо прве птице селице – ласту или роду. Према народним веровањима, мартеница се качи на воћку – поново симбол плодности и радости.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: Ралица Колева, Димка Дилкова и Национални политехнички музеј