Бунтовник, блузер, гитариста и пре свега човек великог срца – то би била визиткарта Васила Георгијева познатијег као Васко Крпката (или на српском – Васко Закрпа). Његово оружје је песма. Преко својих текстова Васко Крпката је увек био и остаје друштвено ангажован. Преко њих изражава своје мисли, свој бунт против свега што лишава човека слободе и права на избор. Блуз је музика кроз коју могу да испричам све – често каже музичар. Он је међу људима који су умногоме допринели великим политичким и друштвеним променама у Бугарској пре 30 година. Тада је (1989. године) Васко Крпката створио „Подуене блуз бенд“. 2. марта, следеће године Бенд је на челу са Васком одржао свој први концерт и не другде него у затвору. Отада до данас група је издала 18 албума. Поводом 30 година постојања састава издата је дупла плоча на којој су све његове најпознатије и најбоље песме. Догађај ће бити прослављен 24. априла великим концертом у спортској сали „Универзијада“ у Софији. Васко је за учешће у концерту позвао свих 25 музичара који су током година свирали у „Подуене блуз бенду“. Спремно је и 8 нових песама које би требало да се на нашем музичком тржишту појаве на албуму под насловом „Блуз БГ“. У фебруару (од 8. до 17) Васко Крпката је одржао неколико концерата у Аустралији и на Новом Зеланду.

Веома сам срећан што Бугари у свету постају све сложнији – каже он. – Имају своје клубове у којима се окупљају, све више ствари раде заједно, више једни другима помажу. У Аустралију и Нови Зеланд сам отишао на позив Орлина Мирчева који је прошле године организовао и моју турнеју по САД. У Аделаиди, једном од градова у којима сам сада свирао, састао сам се са потомцима првих Бугара који су се тамо настанили – били су вртлари. Било је то 20. година минулог века. Године 1949. они су тамо створили први бугарски дом културе. Циљ је био обезбедити место у којем би се окупљали Бугари, који су се преселили у ову далеку земљу. Сада њихови рођаци причају нешто архаичнији бугарски језик. Био сам веома узбуђен. Иако су рођени у Аустралији и више немају везу са Бугарском, они и даље говоре наш језик и поштују наше традиције. Тамо сам свирао на једном бугарском фестивалу – звао се Bulgarian Festival „Здравей“ (Bulgarian Festival „Здраво“).

На моје концерте су долазили интелигентни људи који показују интересовање за Бугарску и дешавања у њој. Звали су ме у своје куће и тако сам имао прилику да видим шта их заиста занима, узбуђује…, колико су искрени и колико је носталгија велика упркос свему што они поседују (материјалном и нематеријалном). Један невероватан Бугарин је у Аделаиди отворио џез клуб. Свирао сам још у Бризбејну, Сиднеју и Мелбурну (у Аустралији) и у главном граду Новог Зеланда – Велингтону.

Превод: Албена Џерманова