Кад је био дете његове играчке су били музички инструменти, а и данас га одушевљавају сви нови електронски музички инструменти. Валентин Лазар је композитор и професор у школи у Тел Авиву, аутор уџбеника „Техника свирања на синтесајзеру“ и труди се да у свом раду увек да најбоље од себе.

Ове године се навршава 45 година од стварања првог студија електронске музике у Бугарској. Десило се то 1974. године на БНР чије је тадашње руководство подржало идеју новог члана радијске екипе Сима Лазарова о оснивању таквог студија са тада најмодернијом опремом. Лазаров воли експерименте и пише музику у сасвим новом за оно време стилу – наиме, ствара електронску и компјутерску музику. Отац Сима Лазарова је био виолиниста и диригент, а Симо је почео да свира на клавиру када је имао 5 година. Сличну судбину имао је касније и његов син Валентин Лазар, чије је детињство протекло под утицајем његовог оца чијих се савета и данас придржава. Као дете једва је чекао да дођу дани када ће са својим оцем отићи у зграду БНР.

Од својих најмлађих година пратио сам свог оца, Сима Лазарова, на његовим концертима, био сам поред њега када је радио. Имао сам 6-7 година. Сећам се да су ми пријали његови сусрети са његовим колегама музичарима и било ми је веома занимљиво, прича Валентин. Увек ћу памтити огромни синтесајзер „Sinti 100“ – велик попут зида, са стотинама потенциометара и дугмади, са њим су повезана моја сећања на дане проведене у згради БНР и студију електронске музике.

Валентин је имао 15 година када је освојио стипендију која му је омогућила школовање у Израел. Отишао је ,али никада није заборавио савет свог оца: „све што научиш покушај да после заборавиш, да би и даље стварао са примарним инстинктом“. Ове речи подсећају на то да што више у некој сфери знамо то више губимо мотивацију за експерименте.

Дане пре аудиције за стипендију Валентин, међутим, памти по нечем другом:

Сву ту причу повезујем са концертом који је 13. децембра 1991. године мој отац приредио испред националног дворца културе. Био је то велики концерт под насловом „Божић на небу“. Памтим публику, ласере, петарде и ужасну хладноћу... Сви напори неколико месеци пре тога  су били усмерени на тај концерт, а већ следећег дана морао сам на аудицију. Све се десило као у шали, али на моју срећу добио сам стипендију.

Валентин се обрео у Израелу, није знао хебрејски језик а похађао је школу са интензивном наставом из области компјутерских наука, као и специјализовани језички течај. Морао је да брзо, у року од 3-4 месеца, научи хебрејски пошто су у групи говорили само тај језик. По истеку стипендије вратио се у Бугарску где је на Софијском универзитету „Св. Климент Охридски“ завршио Музичку педагогију, а на Новом бугарском универзитету - „Компјутерско музицирање и саунд дизајн“. Данас Валентин Лазар живи у Тел Авиву, где има свој музички студио. Ради као композитор, али истовремено предаје деци – основцима. По његовим речима, ученици са којима ради сваке недеље су најбољи критичари. Када им се нешто не допада или једноставно изгубе интересовање, она то одмах показују. А ако им привучеш пажњу, знају како да захвале.

Што се тиче бугарске заједнице, Валентин каже да одржава везе са својим пријатељима из Софије који су се настанили у Израелу, али и додаје да је тамо срео много нових пријатеља. Веза између Израела и Бугарске је веома снажна што ме изузетно радује. Овде долазе многе бугарске групе, а израелски музичари гостују у Бугарској. Током година нисам прекидао везу са Бугарском. Моји су контакти да тако кажем пријатељски, али био бих срећан да они постану и професионални, додаје Валентин Лазар.

Превод: Албена Џерманова