После првих гутљаја слободе је наша новоослобођена Отаџбина позвана да у складу с одлукама Берлинског споразума изради свој највиши општи правни акт. Неискусни тада парламентарци су с великим ентузијазмом, одговорношћу и родољубљем одлично обавили поверени задатак. Тако је 16. априла 1879. године Уставотворна скупштина у некадашњој бугарској престоници Великом Трнову усвојила први демократски устав и тиме послала поруку да је Бугарска већ самостална држава која ће сама одређивати свој пут.

Уставотворна скупштина је сазвана 10. фебруара 1879. године а у њен сазив је ушла елита тадашње Бугарске – образовани људи који су израсли у личности у време црквене борбе и покрета за нову бугарску просвету и културу. У њеном раду су учествовали и представници територија које су остале ван предела Кнежевине након Берлинског конгреса, стога је и идеја о уједињењу свих Бугара у једној држави доминирала расправама посланика.

Тада су се чули и гласови против легитимитета Уставотворне скупштине пошто су многе територије насељене Бугарима остале у саставу других земаља, прича доц. Михаил Груев, председник Државне агенције за архиве. То је и разлог да дебата о општенационалном питању постане централна, бар на почетку. Али је ствараоцима Трновског устава било јасно да се бугарска државност мора легитимисати због чега су приступили разматрању Нацрта Устава. Идеја руске управе је на почетку била да се донесе органски закон и да државно уређење Бугарске личи на аутономне територије Руског царства. Међутим, ствараоци Трновског устава су били свесни тога да треба да израде правни акт који ће недвосмислено указати да Бугари теже ка независности. Из тог разлога су увелико променили садржај првобитног Нацрта који је израдио руски адвокат Сергеј Лукијанов – тако је он од органског постао демократски устав, у духу најмодернијих и најнапреднијих европских земаља.

Друго важно питање на дневном реду Уставотворне скупштине био је избор престонице. Са само једним гласом више су народни посланици прогласили Софију за главни град Бугарске – због средишњег географског положаја, посебно што се тиче националног јединства, јер су тада сматрали да је одвајање Македоније и Источне Румелије само привремено. И док трају дебате везане за легитимитет нове државе, у скупштини су се формирала два идеолошка правца – либерални и конзервативни, а управо из њихових редова ће касније изаћи будући државници који ће за своју домовину радити поштено и са интелектуалним замахом.

Ово није било само сукоб различитих мишљења и ставова о уређењу друштва, већ и јарких личности, рекао је историчар и додао: Међу посланицима Уставотворне скупштине су се посебно истакли Петко Славејков и Марко Балабанов који су били доста активни и у годинама пре ослобођења. Али су током дебате о уставу пажњу привукла и друга, нова имена као што су Петко Каравелов и Константин Стоилов. А то су личности које су оставиле трајан траг не само у Трновском уставу, већ и у целокупном друштвеном и политичком развоју Бугарске крајем 19. века.

По речима историчара, имамо шта да научимо од тих личности које су биле свесне значаја историјског тренутка а имале су храбрости за нешто толико велико и битно.

Идеја о једнакости пред законом, подели власти, о слободи личности – све су то начела на којима је заснован Трновски устав а на које бисмо волели да се и данас поносимо, додаје он.

Путујућа изложба Државне агенције за архиве „Све је у нашим удруженим снагама,“ која представља припреме и рад Уставотворне скупштине, гостоваће 3. маја у Бургасу након чега ће се вратити у Софију за Ноћ музеја која ће се одржати 18. маја. Тада ће гости и становници бугарске престонице бити у прилици да виде и оригинал Трновског устава.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Здравка Масљанкова, БТА и архива