Тема очувања културног наслеђа у Бугарској одавно је актуелна у бугарском друштву. Само у нашој престоници Софији споменицима културе проглашено је око 800 зграда. Проблеми везани за њихов статус који им је одобрио Национални завод за непокретно културно наслеђе су међу препрекама због којих њихови власници не предузимају активности на њиховој рестаурацији и конзервацији. Будући свесна значаја архитектонског наслеђа за лик града, Софијска општина тежи да очува део  тог богатства, наравно, према својим могућностима. С тим у вези разрађен је специјални општински програм „Културно наслеђе“ намењен власницима оваквих зграда који не могу да сами започну њихову обнову.

Према заменику градоначелника за културу и образовање Тодору Чобанову, идеја општинског програма јесте пружити помоћ изради пројеката како основног ремонта тако и само, рецимо, фасадних радова, јер уколико ти пројекти постоје, власници би могли да много лакше обезбеде финансирање. Упркос тешкоћама са којима се суочава одржавање зграда овог типа, не недостају и примери спасених архитектонских споменика. Такав је случај некретнина у амблематичној за Софију улици Ивана Вазова која и данас чува обрасце различитих архитектонских епоха. Међу њима су „Банкарска зграда“, која је подигнута 1912. године, као и највиша стамбена зграда у Софији почетком XX века – кућа предузетника Христа Гендовича. Обе зграде су дело познатог бугарског архитекте Николе Лазарова, који је пројектовао још зграду Војног клуба, проширење царског дворца и многа друга архитектонска ремек-дела.

Улица Ивана Вазова чува приче и других занимљивих зграда. Међу њима је кућа генерал-мајора Димитра Перниклијског, која је погођена бомбардовањима за време Другог светског рата, а 2015. године порушена је до темеља.

Међутим, за разлику од многих других кућа које су из градског пејзажа нестале без трага, ова зграда је данас обновљена по жељи њеног новог власника – почасног конзула Литваније код нас Рача Рибарова. Приликом поновног грађења специјална пажња посвећена је фасади према улици. По речима архитеката, стил зграде је „бугарско читање стила art nouveau“. Фасада је обновљена са типичном за њу богатом орнаментиком из оног доба, која подсећа да резбарство.

Ништа мање занимљива је прича њеног првог власника – Димитра Перниклијског, који је рођен у Самокову. Ево шта каже главни асистент др Стојан Николов из Националног војно-историјског музеја:

Обнављањем бугарске државности услед Руско-турског рата од 1878. године Бугарска почиње припрему свог официрског кадра. Поред оних који су се обучавали на војној школи, било је и будних Бугара које су слали на обуку у Руском царству. Такав је случај Димитра Перниклијског. Послали су га у војну школу у Јелисаветграду (у данашњој Украјини) где је завршио артиљеријски смер. Школа је коњичка, а 1881. године 31 бугарски официр успешно завршва своје образовање тамо и враћа се у Кнежевину Бугарску. 8. септембра исте године Перниклијски је унапређен у чин потпоручника и почиње своју каријеру као млађи официр І. Софијског артиљеријског одељења које је прерасло у І Артиљеријски пук. За време Српско-бугарског рата од 1885. године био је командант VІ батерије І Артиљеријског пука са којим је учествовао у заштити Сливнице и борби за Пирот. То су у ствари два највећа окршаја за време двонедељног Српско-бугарског рата.

После Првог светског рата генерал-мајор Димитар Перниклијски се посветио продуктивном научном раду и један је од оснивача специјализованог војног издања „Артилеријски преглед“.

Фотографије: Данаил Стоимиров, lifebites.bg и museumsamokov.blogspot.com