15. маја у 19. 00 часова Софијска галерија „2.0“ отвара врата шестој самосталној изложби „Life is a Study“ Станислава Трифонова познатог под надимком Nasimo.

Станислав је, поред тога што је један од пионира источноевропске стрит арт културе, и један од најцењенијих домаћих графити мајстора. Овим путем је кренуо почетком транзиције – 1995. године, када се почео бавити илегалним бомбингом због чега је био чест гост полицијске станице. Своје вештине је усавршио на Факултету ликовних уметности Универзитета у Великом Трнову. Данас његови радови радују посматраче и шаљу поруке са фасада зграда у Бугарској, Канади, Русији, Немачкој, Грчкој, Србији, Турској, Кини и другим земљама.

Нова изложба Nasimo представља његов стваралачки пут последњих 25 година.

Идеја ми се по глави мота већ 3-4 године, али нисам имао све радове које сам планирао да на њој прикажем. У ствари, ни психички нисам био спреман за тако нешто. Али је дошао прави тренутак, каже уметник. 

На отварању изложбе ће бити промовисана и књига-албум под насловом „25 years on Nasimo: Sketchbook” који укључује цртеже од 1995. до данас, цртеже рађене угљем, уљане радове у чијој је изради коришћена техника „а ла прима,“ различите пројекте – од скица до њихове реализације на зидовима. 

Први графити Nasimo су израз његовог отпора систему. Временом, пролазећи кроз различите животне ситуације, Станислав је осетио потребу да са осталима подели стечено духовно искуство. Схватио сам да кад човек прати масу, тежи да личи на остале, што значи да креће путем који не води ничему добром. Својим радовима покушавам да покажем да свако треба да нађе и иде својим путем, рекао је Nasimo 2012. године у интервјуу Радио Бугарској. Данас, о осталим лекцијама које треба да научимо како бисмо били срећни графити мајстор каже:

Главна лекција је да научимо да волимо себе и свет који нас окружује. Љубав је за мене најбитнија лекција и највећа инспирација. Безусловна љубав је лекција коју је најтеже прихватити, јер обично свако жели да заузврат добије нешто. Али кад човек не научи одређену лекцију, односно ако не положи испите, иде на поправни, исто као и у школи. Дакле, све док не научимо лекцију, понављамо једне те исте грешке.

Љубав, лепота и тачка пресека између њих – главне су теме које Nasimo најчешће обрађује у свом стваралаштву. Јер, каже он, често мешамо лепоту и љубав с похотом. Али где је онда истина? То ме је увек занимало. Верује да смисао живота лежи у постављању питања и тражењу њихових одговора. По мени, кад човек престане да трага и учи, тада престаје и да се развија. Овом путу нема краја. Потрага није одредиште до којег морамо доћи и стати. Она је покретач свега на свету, убеђен је он. Живот је школа, али Nasimo није од особа које ће учити из старих уџбеника. Станислав Трифонов је познат не само као графити уметник, већ и као сликар, фрескописац, дизајнер…

О томе која од ових занимања захтевају већу посвећеност каже:

Све захтева огромну посвећеност. У свакој сфери у којој радим, стварам, трудим се да дам оно најбоље од себе. Мој пријатељ, диригент Јордан Камџалов, каже да је компромис све што је испод 100%. Ако желиш да будеш успешан, онда треба да даш максимум од себе. Исто то важи и за мене.

А на питање Да ли постоји инспирација и ако одговор је потврдан шта она заправо представља, Станислав је одговорио:

Инспирација, према Пикасу, постоји, а посећује те док радиш. Не могу да чекам да ми дођу музе. Почињем да радим и надахнуће долази само. Често, рецимо, почињем да цртам, а немам појма како ће изгледати, шта ће испасти. Понекад чак осећам панични страх и не знам шта да урадим. Али упркос томе не одустајем и ствари се саме од себе догађају.

Nasimo често путује, ради у земљи и иностранству, тако има прилику да упознаје различите културе. Верује да тако проширује своје видике, стиче искуство и знање.

Временом избледи и осећај привржености, каже Nasimo. Али зар се не осећамо усамљено без осећаја припадности неком месту? Понекад можда, каже уметник, али смо сви ми дошли сами на овај свет и сами ћемо одавде отићи. Можда је то исто нека лекција коју предстоји да научимо.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: лична архива