Пре пет година једна занимљива и до тада неистраживана тема је провоцирала Радослава Гизгинџијева да истражи етнографске материјале, фолклорне обрасце и архиве бугарских народних песама и да две године касније напише свој дипломски рад „Вампир у народној песми”. Не дуго после тога на тржишту су се појавиле и две његове књиге везане за ову тему.

„Вампир: траговима Сенке” садржи документарне белешке и занимљиве чињенице које је аутор пронашао о ванземаљском свету и веровањима Бугара.

„Лепири: између Сенке и Светлости” је роман у којем Радослав Гизгинџијев интерпретира идеје из старих народних веровања.

Истражио је око 10 песама, али наглашава да једна песма има више варијаната а у различитим регионима певали су је на различит начин, понегде је и сиже промењен. Песме нису тачно датиране али су највероватније старе, још из доба пре ослобођења Бугарске од османске владавине  (1878. г.).

Лик вампира у народним песмама је веома различит од оног у легендама и бајкама. Стари Бугари су веровали да је вампир демонско биће, да је страшан и зао, али у њиховим представама он није имао вампирске зубе, није пио крв. У народној песми наилазимо на конкретан лик – каже Радослав Гизгинџијев. – У питању је мушки лик – мртвац који се вратио да тражи своју вољену, а из песама се види да он одузима виталну снагу жени због које се вратио, јер на оном свету не може без ње. Најзанимљивије је што жена нема ништа против тог контакта. Она му служи храну и пиће. У другим песмама својом вољом полази „за њим“. Управо је то провоцирало моје истраживање, јер се, у ствари, иза лика вампира крије веома романтична тема – да љубав треба да се настави и на оном свету и то по сваку цену.

Према народним песмама, у вампира се претвара онај умрли, који није уредно сахрањен; човек који се за живота није придржавао правила тадашњег друштва; човек самоубица или убица, човек који је живео у греху, неверник, па чак и човек друге вере. У својим истраживањима Радослав Гизгинџијев наводи и занимљиво занимање вампирџије.

Оно је сасвим реално а на нашем поднебљу било је веома популарно. Читава села су прикупљала новац, при томе реч је о прилично великом износу, да би платила вампирџији да пронађе вампира и да га „неутралише“ помоћу иконе, биља или тако што ће га пробости или ће му гроб отворити – објашњава Радослав. – Кад би се у селу нешто лоше десило – ако падне град или пак стоку и људе спопадне болест, кривили су вампира.

Који су ритуали изводили стари Бугари за заштиту од вампира? 

Било је више тих ритуала.  Скоро  80% данашњих погребних ритуала везано је за заштиту од вампира. Људи су веровали да свако непоштовање погребног обичаја доводи до повампирења – ако се не запали свећа, ако изнад тела умрлог прође сенка или ако га мачка прескочи – каже Радослав Гизгинџијев и наставља: – Многи људи не знају да имамо много песама о вампирима. Али сам ја у овом лику открио дубљи смисао. У песмама се пева о љубави и смрти. Бугари су веровали да је смрт наставак живота, али неки делић човека није хтео да пусти вољену особу и створио је тај демон да би могао да се он, као сенка, врати и жени одузме виталну снагу. Онда она почиње да вене и… умире. Кад се љубав и смрт састану, можда долази вечност.

Од 25. априла Радослав Гизгинџијев почиње промоцију своје две књиге по целој Бугарској. Ближа информација о томе може се наћи на његовом профилу на Фејсбуку.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: Иван Митрев и лична архива