„Одувек сматрам да је фотографија упоредива са поезијом. Она је заправо поезија визуелних уметности, јер код ње нема баш много технике. Фотографија ослобађа уметника условности које присуствују у другим жанровима визуелних уметности. За њих је карактеристично непосредно поимање и то се понајвише односи на документарну фотографију када је фотограф под утицајем околности света око себе и треба га приказати онакав какав га је осетио. Постоји још једна, премда и тривијалнија енергија коју фотографија поседује – она има моћ зауставити време“, каже у интервјуу за Радио Бугарску фотограф Валери Поштаров. Његове фотографије преносе нас у простор где је време заиста стало. Ухваћена је магија погледа његових јунака – обичних људи који као да говоре лежерном непосредношћу. Такве су и фотографије пројекта „Задњи човек Родопа“ на којем је Валери радио прошле године.

У току његове реализације он је кренуо на вишемесечно путовање у ту магичну планину које га је одвело у 556 села. У Софију се вратио са кадровима лишеним сваке сујете. У њима нема ничег сувишног, акценат је на поглед који је прозор у душу фотографисаних лица. Циљ фотографија није показати оскудицу у којој живе ти људи, већ пре би да подсете публику на неке вредности и моралне окоснице којих су се држали њихови преци, а који су данас запостављени. Поштаров не крије што више воли црно-беле фотографије јер се гледалац много лакше усредсређује на оно главно у њима – на сиже, али је додао да однедавно снима и у боји.

Последње године, након више од 15 лета рада у жанру документарне фотографије, почео сам да снимам у колору. Мени је то изазов који ми даје шансу да на исте теме које су ме увек заокупљале, погледам из другачијег угла. Боја такође може бити адекватно изражајно средство, али имајући у виду да сам дипломирао сликарство, она за мене није сама себи циљ већ нешто што треба да артикулише конкретно стање, да носи емоцију, хармонију.

Ми фотографи, посебно када су у питању жанрови који не дозвољавају режирање кадрова, у великој мери зависимо од стварности. Стога, боја није ствар коју можемо сами да смислимо како бисмо постигли склад као што, рецимо, то ради један сликар помоћу своје палете.

Поштаров је учествовао на преко 30 самосталних и колективних изложби у Паризу, Берлину, Франкфурту и другим западноевропским земљама. Номинован је за бројне награде, али није га то подстакло да се настави бавити својим животним позивом. Можда ће то звучати чудно, али сам ја у периоду док сам живео у Паризу и редовно организовао изложбе у земљама западне Европе, упркос томе што сам тражио публицитет за свој рад, доживео велико разочарење због сујете овог живота, признаје Поштаров.

Оно што ми је увек било занимљиво јесте сусрет са људима које ћу фотографисати, а не с публиком. Тренутак остваривања једног уметника је онај у коме он ствара. Претпостављам да је ово озбиљан конфликт за самог ствараоца јер он често тражи успех у друштвеном одобравању, материјалном статусу или имиџу који је изградио. Исто тако верујем да је један уметник актуелан све док има жељу да изражава себе. Тада ништа није у стању да заустави снагу која извире из њега.

2011. године се Поштаров вратио из Француске и настанио се у Софији где је основао прву онлајн галерију у источној Европи, која је посвећена искључиво бугарским сликарима од модернизма до данашњих дана. Жели да на неки начин учествује у културном животу земље. Данас у онлајн галерији има 4.000 слика. Идеја му је да отвори својеврсни виртуелни музеј бугарских мајстора кичице јер многи њихови радови су прешли у руке приватних колекционара, а неки су услед различитих околности ретко излагани у државним ликовним галеријама.

Превод: Андрејева, Делихјусеинова