Увек је тешко опростити се од свог друга који те је двадесет и више година верно служио. Власници старих магараца не скривају сузе док их остављају у азилу за старе и болесне животиње. Али „Долина магараца,“ како још зову склониште, није нека скромна штала у којој ће већ остарели и од тешког рада изнурени четвороноги пријатељи дочекати свој крај. Реч је о месту које пружа призоре невероватне лепоте и својим становницима нуди неопходан комфор и негу.

Пре три године је швајцарска организација „Ветеринари у покрету“ финансирала изградњу склоништа за старе магарце у селу Баничан, близу града Гоце Делчев, како би се побринула за многе старе животиње у околини. Јер у скоро сваком дворишту у овом крају живи по један Марко – болестан и стар као и његови власници. Али уместо да оде у кобасице или пати од глади и недостатка пажње, Марко има прилику да „пензионерске дане“ проведе у миру, срећан и слободан у природи. У „Долини магараца“ су укупно четири смештајне просторије, животиње се слободно крећу на површини која се простире на 25 ха, а на располагању су им два ветеринара и девет неговатеља животиња.

Сваки магарац у азилу има своју причу, каже др Марио Дарпатов који се брине не само о становницима азила, већ и о скоро 150 животиња у околини. Пре недељу дана је из села Долен стигла шестдесета по реду животиња – 33-годишње магарче, како га из милоште зове ветеринар, које је неким чудом још живо. Јер исто као и његова браћа и сестре цео живот је вукао запрежна кола, био је главни човеков савезник за рад у пољу, те преносио товар на леђима.

Најчешће је реч о животињама које су већ остареле и нису у стању да раде у пољу, а њихови власници су их некада узели због тога, објашњава др Марио Дарпатов и наставља: У таквим ситуацијама су људи приморани да их годинама чувају и хране на јаслама, јер су им привржени и неће да се одвоје од њих. Власници се обично труде да проводе што је могуће више времена с њима, без обзира на то што их више не служе. Једноставно их чувају и хране као љубимце. Последњих десет година свог живота се магарац мења и некадашња животиња за рад постаје душа за друштво. Али кад им и власници остаре толико да не могу да се брину о њима, воде их у наш азил.

У „Долини магараца“ уведен је строг режим живота. Ујутро их изводе на испашу, а неговатељи за то време чисте штале.

Наравно, трава по пашњацима није довољна, тако да их хране сеном, сточном храном и јечмом.

Ако је време лепо, читав дан проводе напољу. Кад падне мрак, враћају се у штале где могу да презалогаје пре спавања – чекају их сено и вода. И како би што дуже уживали у овом безбрижном животу, ветеринари и неговатељи су им целогодишње на располагању – вакцинишу их, дају витамине, чисте им зубе, орезују папке, чешљају их, током летњих месеци их купају, а зими их греју лампама у шталама.

Магарци се брзо навикавају на живот у азилу, умирује их чињеница да нису сами, каже др Марио Дарпатов. Немогуће је да знамо какав су живот имали код власника, али су сви врло питоми. Социјална створења која воле друштво, воле да их мазиш и чешкаш. Воле кад им је чисто у штали, да се слободно шетају у природи и пасу.

Често магарце у азилу обилазе групе ученика и туриста. Понекад свраћају и њихови власници како би обишли вољеног старог друга. Ако и ви једног дана одлучите да посетите „Долину магараца“ у селу Баничан, будите сигурни да ће вам се њени становници обрадовати и срдачно ће вас дочекати.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова