На усамљеном брегу чија се сенка надноси над реком Асеница, уздизала се тешко приступачна тврђава. Тамо, у високом пределу. уточиште су налазили Трачани, Римљани, Византијци, западни Европљани, Бугари, Османлије.
Једне Бадње вечери неки путник намерник кога је сустигла мећава, нашао је склониште у подножју тврђаве. Тада је он видео како тајанствена светлост допире из храма док звоњава призива вернике својим чудесним звоном. Пред његовим очима Божји дом се уздигао велелепно као да га зуб времена никад није нагризао. Унаоколо је мирисао на тамјан а у храму су се окупили верници, обучени у одоре из прошлих времена и појали химне у похвалу Христа Спаситеља. Када је свештеник одслужио литургију и када је задњи пут изговорио амин, светла су се угасила, а црква је постала онаква каква је била и пре тога. Била је то последња литургија извесног оца Антимоса. Пре пола миленијума на њега се излио Божји гнев, јер је скратио литургију и прекршивши пост сео за празничну трпезу. Али га је Бог казнио да у току 500 година у истој цркви служи исту литургију с том разликом што је био приморан да је служи према канону.
То је једна од мноштва легенди које се причају о Асеновој тврђави. Ово утврђење удаљено је 2 км јужно од Асеновграда. На стеновитом брду први пут су Трачани подигли утврду. У VI веку Јустинијан, император Источног римског царства је ову фортификацију користио ради одбране од насртаја словенских племена. Ово утврђење је дограђивано у IX, XI и XIII век пре но што су га у XV веку уништили синови султана Бајазида.
Стеновити предео на којем се уздизала Асенова тврђава, настањен је од дубоке древности, јер је био природна утврда са окомитим литицама – прича Иван Дуков, директор Историјског музеја Асеновграда. – Налази указују на људско присуство још у неолиту. У средњем веку ту је већ био град опасан бедемима који је служио као уточиште у време опсада. Управника овог града именовали су владари Бугарске и Византије. О томе сведочи натпи, уклесан у стену 1231. г. по наређењу цара Ивана-Асена Другог. Асенова тврђава налази се на важном из стратешког аспекта путу а била је део фортикикационог система у околини Асеновграда. Те фортификације су браниле кланац који повезује Горње тракијску низију и подручје Егејског мора.
Данас су у кругу тврђаве раскопане руине феудалног дворца који обухвата стамбене зграде, породичну цркву, две цистерне и кулу. У подножју дворца је добро очувана двоспратна црква Свете Богородице Петричке – ремек-дело хришћанске средњовековне архитектуре која је и данас активна. Црква је једнобродна, једноапсидна грађевина изведена у различитим техникама.
Карактеристична је њена западна кула коју су према неким стручњацима за средњовековну архитектуру касније доградили крсташи, а према другима је типичан елеменат источних верских храмова – наставља Иван Дуков. – Кула је коришћена и као звоник а вероватно и као осматрачница. Била је исликана изнутра и споља, али се приликом једног земљотреса почетком 20. века купола урушила. Нажалост мештани нису били у могућности да одмах поправе кровни простор па је већи део фресака заувек нестао под дејством влаге. Очуване су зидне слике у западној кули.
Асенова тврђава и саграђена уз њу црква Свете Богородице Петричке налази се на листи 100 националних туристичких објеката Бугарске. До ове археолошке знаменитости може се доћи уском стазом на чијој су левој страни зидине виоке и до четири метра.
Превод: Ана Андрејева
Фотографије: wikipedia.org„У корак с временом“ гласи графит исписан на споменику Совјетској армији у Софији чије је статуе совјетских војника непознати уметник током ноћи префарбао у колекцију америчких суперхероја. У корак с временом покушава ићи и величанствени..
Родна кућа Васила Левског, идеолога и организатора бугарског националног покрета у 19. веку, један је од најпосећенијих у прошлости и данас меморијалних музеја код нас. Дом револуционара и Апостола бугарске слободе у граду Карлову представља скромну..
Северозападна Бугарска поседује један драгуљ – то су Белоградчишке стене које уливају респект и задивљују својим каменим фигурама. Рејон обилује и провалијама, пећинама и понорима – директан пут у Хадово царство. А најпознатија међу њима је пећина..