Током 2019. године Бугарска је обележила низ значајних годишњица које су везане за успостављање дипломатских односа младе државе са неким од највећих и најутицајнијих европских земаља. У знаку 140 година дипломатске сарадње са Великом Британијом, Француском, Немачком, Италијом, Аустријом и Русијом је одржано много дискусија, приређене су изложбе, јавне манифестације које су биле посвећене историји и будућности наших дуготрајних и корисних односа. Због тога посљедњи за ову годину прилог серије о архитектонским драгуљима Бугарске, посвећујемо историји зграда, у којима су се налазиле амбасаде и резиденције страних изасланика код нас.

Одмах пошто је 1879. године Софија проглашена за главни град Кнежевине Бугарске, она је брзо започела да расте и да се оплемењује, привлачећи пажњу страних архитеката који су учествовали на конкурсима за изградњу нових административних зграда младе државе. Поред тога они су градили и амбасаде, резиденције или куће наших имућнијих трговаца.

„Међу првим дипломатама који су допутовали код нас, већ 1879. године је био представник Британске круне – лорд Вилијам Палгрејв – прича Мариана Мелнишка, аутор двотомног издања о архитектонским драгуљима Бугарске. – На почетку он је отворио конзулат у Софији. За његову изградњу је добио терен који се тада налазио на ободу града.

Позван је британски архитект да изради пројекат типичне енглеске куће едвардског стила. И пошто клима овде није енглеска, прозори зграде су много већи како би пропуштали више светлости. Изградња је завршена око 1914. године, уочи Првог светског рата. Тада Бугарска није ратовала на страни Велике Британије и зграда је дуго времена била празна. По окончању рата у њој се прво настанило британско војно представништво, а касније – амбасада Краљевства. Као дипломатска мисија је коришћена сасвим мало, јер је за административне функције узета друга кућа, а зграда која личи на мали дворац је постала резиденција амбасадора. Последњих деценија британска култура је закорачила у Софију и преко Британског савета који је смештен у веома репрезентативној згради, некада власништво имућног бугарског трговца дуваном Донча Палавејева, наследника препородитеља и поборника из Копривштице који је финансирао и Априлски устанак.“

Друге зграде које дају оно посебно обележје старе Софије су оне у којима се налазе амбасаде Аустрије и Италије. Та два архитектонска ремек дела налазе се у булевару Цара Ослободиоца и имају веома занимљиву судбину:

„Међу првим дипломатским мисијама код нас је и она Аустроугарске од 1883. године. Градио ју је Аустријанац Петер Паул Бранг. Он ју је створио у класичном стилу, без утицаја сецесије која је тада била на помолу у Бечу. Тридесетак година касније, после Првог светског рата, Италија је испољила претензије према побеђеној Аустроугарској. Држава-победница је посегнула и на територију амбасаде бивше Двојне монархије у Софији.

То, свакако, не значи да Италија није имала своју амбасаду. Она је у типичном венецијанском стилу неоренесансе, а рађена је према пројекту Енрика Бовија. А спор две земље завршен је… разменом две зграде.“

У истом булевару, са обе стране раскрснице на којој се налази и Софијски универзитет, запажамо још две велелепне зграде чији је аутор аустријски архитект Фридрих Гринангер. Једна је грађена за бугарског дипломату др Харалампија Сармаџијева, а друга – за финансијера и градоначелника Софије од 1897. до 1899. године Димитра Јабланског. Обе зграде имају различиту судбину. Она прва, нашла се у рукама савесних власника, који су је лепо одржавали и од 1916. године до данас је резиденција турског амбасадора, док друга није имала такву срећу.

После Другог светског рата у њој се настанила амбасада Кине, али пошто су је почетком 90. година прошлог века дипломате напустиле, наследници фамилије су се дуго времена договарали како да је међу собом поделе, те након промене више власника она је била препуштена зубу времена. Међутим, 2011. г. је реновирана и то према пронађеним оригиналним архитектонским плановима и сада је претворена у приватни клуб.

Превод: Александра Ливен