Већ неколико недеља софијски културни живот ставља акценат на сликарку Лику Јанко. Поред њених познатих дела изложбене дворане и галерије „Лоран“ („Лоранъ“) и „Контраст“ су укључилe у своје поставе дела која до сада нису представљана публици, а Национална галерија Квадрат 500 помоћу мултимедијалних технологија приказује до 9. фебруара 2020. мање познате њене слике.

Део тих манифестација било је и представљање књиге „Лика Јанко. Додир са сакралним“ ликовног зналца Красимира Илијева, према коме је време да сазнамо више о овом уметнику. Ово је после монографије проф. Димитра Аврамова друга књига посвећена сликарки.

Што се више пише о неком аутору, то више гледишта имамо на његово стваралаштво – објашњава Илијев. – Истраживање проф. Аврамова несумњиво много вреди, али он не разматра њена дела хронолошки, што је битно како би се схватио њен уметнички развој. Проф. Аврамов лично је познавао Лику Јанко и имао је више ослонаца. У свом истраживању пише да је она уписала Ликовну академију 1946, док је у ствари година 1945. Ова разлика је значајна пошто у бугарској ликовној уметности је тај период веома драматичан, када су и студенти и професори подвргнути идеолошким притисцима да би преформатирали своје стваралаштво у каноне социјалистичког реализма. На том фону су се издвајали они који су се одупирали притисцима и идеолошким оквирима.

Евангелија Грабова, или Лика Јанко, ћерка је албанских досељеника. За истраживача њеног стваралаштва Красимира Илијева „албанско порекло је својеврстан штит који јој помаже да брани своју различитост и да буде независна“.

Према Красимиру Илијеву стваралаштво Лике Јанко је тешко поделити на периоде, јер је она експериментатор и тражи своје професионалне интересе од најранијих година свог стваралаштва. Негде до 60-их година ХХ века она још увек није завршени сликар и транспонује све што виде њене очи. Смер њеном стваралаштву дају путовања у Родопе и Созопол, где она слика пре свега пејзаже. 1964. почиње да ради многобојна апстрактна дела, колаже и асамблаже од насумично пронађених предмета – матица, опруга, жица, подлошки од којих ствара апликације на платну. Као питомац Француског колеџа „Свети Јосиф“ у Софији Лика Јанко је имала приступ библиотеци Алијанс франсез-а и могла је пратити све што се у погледу стваралаштва и експеримента у Европи и по свету дешава, укључујући и америчке импресионисте. У том периоду је њено стваралаштво под утицајем европске и америчке уметности. Све до 1967, када је њена прва самостална изложба, она је још увек у превирању стваралачких претрага. Када је седмог дана након отварања постава брутално уклоњена, Лика Јанко као да се ослобађа свих норма и утицаја и креће својим путем где прекида са видљивим и почиње да слика свет маште, ако се тако може назвати свет који стварају њено срце и душа – појашњава Красимир Илијев:

Бугарске сликаре су учили да платно мора бити испуњено и да се не сме остављати бели грунд. Лика Јанко чини сасвим обрнуто − беле плоче од гипса наслаже на белом платну и ствара колаже. Изоставља цртеж и започиње да прави не само контуре, већ и конопцем да пише своје име, као да жели да каже „Ви сте покушали да ме вежете али ја ћу вам показати колико сам ја одвезана“. Почетком 70-их конопац има ослобађајућу улогу за њу. Својим радовима који се не потчињују свеопштим тенденцијама у ликовној уметности она декларише да прати пут који се потпуно разликује од пута осталих уметника. Она је већ изабрала свој пут који је далеко од онога што очи виде и занимају је теме везане за стварање света, присуство невидљивог, божанствено у осећајима и људске мисли. Она фабуле доводи до неког света који је само и једино њен.

Превела: Ива Гринко

Фотографиje уступиo Красимир Илијев; wikipedia.org, sofia-art-galleries.com