За трунку „црног дијаманта“ – тартуфа, пасионирани љубитељи његовог продорног мириса лицитирају на аукцијама, траже га у природи псима-трагачима. Али се ништа од тога не дешава у једној бугарској гимназији, која је била сасвим обична све док најскупље гљиве на свету нису изненадиле учитеље и ученике.

Ученици Професионалне гимназије електронике у Великом Трнову нису ни сањали да ће једнога дана постати не само рачунарски стручњаци, него и „ловци“ за тартуфима. Веровали или не, они већ неколико месеци живе у овој стварности, пошто је у њиховом школском дворишту пронађена врло цењена врста подземних гљива, за коју у свету плаћају огромне паре.

„Наше је двориште површине од 170 ари и у њему расте свашта – претежно листопадно и зимзелено дрвеће, – прича директор гимназије Нели Николова. – У јуну ове године сасвим случајно смо открили тартуфе, по свему судећи, самоникле. Гомољача обично расте под маховином листопадног дрвећа, али код нас се појавила и испод иглица зимзеленог дрвећа. Количине су мале и не можемо их продати, али можда ћемо после прве бербе знати чиме тачно располажемо.“

У међувремену вест о тартуфима муњевито је обишла град и већ наредног дана су стигли људи са лопатама и таљигама. Тако је гимназија била приморана да ојача ограду, као и да „именује“ Рекса из општинског прихватилишта за псе луталице за „пса чувара“. Али су те најезде дале и један позитиван резултат, јер велико копање по дворишту помаже драгоценим гљивама да се самоопрашују, тврди директор.

„Ако је некоме потребан тартуф, јер смо сазнали да се он користи не само као зачин, него и као биљка у медицини, одмах ћемо му га дати, – категорична је она. – Ми не намеравамо да профитирамо од тих гљива, све је за децу. А ако ипак решимо да их продамо, постоје законски прописани начини за то, па онда ће зарађеним новцем ученици купити шта год пожеле. Објаснили смо такође многим људима да ако желе да пробају тартуф ми ћемо им у томе помоћи. Лично ја никада пре нисам ни видела тартуф. Видела сам га тек сада и, истини за вољу, нисам баш импресионирана.“

Међутим, из Министарства образовања су били заинтересовани овом необичном ситуацијом и издвојили су један скроман износ за изградњу фарме за тартуфе. Природни дар у школском дворишту већ се нашао и на наставном програму захваљујући рада три еколошка клуба.

„Један клуб се бави изучавањем природних наука, – прича Нели Николова. – У њему деца стичу теоретска знања о биљкама, животињама и пре свега о насадима у нашем дворишту. Други еко клуб је посвећен очувању природе, што је донедавно тога било дужност учитеља и осталих запослених у школи, а сада већ и ученици раде то са великим задовољством. Они су окопали земљу дворишта, направили леје, засадили цвеће и сада све изгледа много лепше. Трећи клуб окупља љубитеље животиња. Ми смо се овде претворили у нешто попут зоосанаторијума. У нашем дворишту живе веверице, малене гуштериће, псе. Пројекат Министарства образовања нам омогућава да бринемо о њима, да им купујемо храну, да градимо за њих хранилице и кућице.“

Вероватно у априлу ученици ће се, заједно са својим учитељима, упустити у потрагу за првим тартуфима. Да ли ће им у томе бити потребан и пас помагач, још увек нико не зна. Међутим, најважније према Нели Николовој јесте да се деца науче да заједно брину о свему око себе, да се науче да раде.

Превод: Александра Ливен