„Концентрација и дисциплина – то су за мене две кључне речи у алпинизму“, поделио је у интервјуу 13. августа 2012. велики бугарски алпиниста Бојан Петров. Данас би славио свој 47. рођендан.
Енергичан и способан да пронађе позитивно у свакој ситуацији, са срдачним осмехом и проницљивим погледом, он је за собом привукао хиљаде људи чинећи их да верују да свако сам одређује хоризонт својих могућности. Зато и после, 2018, када је кренуо према трећем базном логору испод врха Шишапангме, нико није хтео да верује да ће заувек остати тамо. „Задњи пут сам видео Бојана 29. априла. Пењао се како би се аклиматизовао. Рекао је да намерава да освоји врх 2. маја. Он је веома брзо ходао рутом – не човек, већ машина. У базном логору су ми уручили Бојанов сателитски телефон. Оставио ми га јер је знао да имам проблеме на послу“, испричао је Украјинац Александар Нестеренко. Његов сународник је последњи пут својим двогледом видео Бојана на висини око 7.500 м. Трећег маја су Шерпе нашле његов шатор до пола пун снега. Бојан је заувек остао тамо, близу звезда, зато што је сам он био звезда горостас.
Заљубио се у спелеологију у тинејџерским годинама. Затим долази и алпинизам. Ова занимања му помажу у професији зоолога и истраживача. После сваке своје експедиције на врховима и у пећинама у далеким земљама он носи растиње, камење и непознате науци животињске врсте за фондове Националног природно-научног музеја у Софији где ради. Постављају му дијагнозу дијабетес, али он је човек немирног духа. Бојан Петров постаје први алпиниста на свету зависан од инсулина који је освојио 10 врхова виших од 8.000 м. А увек се пење без додатног кисеоника и без подршке Шерпа зато што је уверен – то је тај спорт! Учи нас истинама попут тих да се према великом циљу најпоузданије корача остварујући успут много малих циљева, да граница није ограничење, већ пут према новим, вишим врховима, да што се више пењеш, то су теби животни проблеми мање битни.
Ево шта 2012. Бојан Петров каже о својим првим корацима у алпинизму:
„Алпинизмом се бавим од 1990, када ме је једно на први поглед невино путовање у бивши Совјетски савез одвело у Тјен Шан. Био сам у десетом разреду и већ сам се бавио спелеологијом. Након тог путовања, где сам освојио два врха висине 3-4 хиљаде метара, планине су ме тако одушевиле да ми је било све занимљивије да се пењем. Чим смо се вратили, уписао сам курс алпинизма и схватио сам да је то мој живот. Алпинизам, вештине да се пењем, да опстајем, учинили су ме бољим у теренској зоологији. За мене је ово професија. У опису мог радног места пише: да истражује природу Бугарске и света. Тако да је алпинизам дошао као додатак овом штриху – да истражујем. И помогао ми да достигнем места до којих обични зоолози не могу стићи. Иако је на први поглед екосистем високих врхова сиромашан, тамо се дешавају јединствене ствари“.
Много људи сматра да су алпинизам и дијабетес појмови који су незамисливи заједно, али теби успева да разбијеш ту представу.
„Да, 2000. г. сам оболео од дијабетеса. На почетку су сви лекари казивали да морам да заборавим алпинизам, пећине и да бринем о својој болести. Ја сам на почетку исто био забринут. Међутим, још првог месеца сам отишао на кратку спелеолошку експедицију у Румунији. Видео сам да је са дијабетесом тешко јер морам пет пута дневно да дајем себи инсулин, да мерим шећер у крви, али је могуће. Три месеца после те експедиције сам се попео на врх Арарат у Турској (5.136 м). Постао сам све храбрији и 2001. учествовао сам у експедицији на Брод пику на Каракоруму. Успео сам да потчиним болест мојим активностима, уместо да ме она потчини њеним правилима.“
Које пењање највише памтиш?
„2009. сам у осам дана сам успео да се попнем на два врха преко 8.000 м – Гешербрум 1 и 2. Вратио сам се с једног, чак нисам ни до базног логора сишао и попео се на други. 40 м испод врха сам се буквално зауставио због услова. Постало је врло опасно. Када сам се враћао, пао сам у ледничку пукотину. 8 метара лета – најстрашније што сам у планинама преживео. Ово си само сањао, замишљао, али када ти се деси, као крст је у животу. Тамо су, хвала Богу, били неки Шпанци који су ме нашли. Било је то на равном платоу у 5 сати ујутро и нико није разумео како сам и где пао. Било је неких повреда, али је све прошло. Остала је само психичка траума – једноставно да одеш с овог света овако а да нико не сазна где си отишао.“
Који су квалитети потребни да би неко био алпиниста, осим луде главе?
„Не смеш да будеш луда глава уопште. Мораш да будеш паметан, спреман, комбинативан, изузетно физички издржљив.“
Какав је осећај када се попнеш на врх?
„Врхови преко 8.000 м за мене су космос. Видиш да је Земља округла, хоризонт крив. Са сваког врха видим следећи врх. Када си се попео на такву висину око тебе је читав свет, имаш осећај да си изнад свега.“
Превела: Ива Гринко
Фотографиje: лична архиваКарлос Насар је проглашен за најбољег дизача тегова на свету за 2024. годину. У њој је Бугарин оборио олимпијски и светски рекорд, постао је европски, светски и олимпијски шампион. „Добио сам још једну дуго ишчекивану награду. Раније нисам..
Прослављена атлетичарка Стефка Костадинова изабрана је од стране Бугарског олимпијског комитета (БОК) да представља Бугарску на изложби фотографија под називом „Жене и спорт у ЕУ“, која је отворена у Европском парламенту у Бриселу. Изложба..
Карлос Насар, бугарски репрезентативац у дизању тегова, освојио је престижно признање на Светском првенству у Бахреину. У конкуренцији 232 такмичара у главном граду Манами, Насар је проглашен за најбољег дизача тегова на свету. Његов светски..
Карлос Насар је проглашен за најбољег дизача тегова на свету за 2024. годину. У њој је Бугарин оборио олимпијски и светски рекорд, постао је..