Живописни градић Златоград, у јужном делу Родопа, једно је од ретких места у Бугарској где човек може да осети дух и шмек бугарске традиционалне културе. Удаљен свега пар километара од прелепих песковито-шљунковитих плажа суседне Грчке и око 300 км од бугарске престонице, Златоград нам нуди романтичан и скоро бајковит поглед у прошлост.

Посебну пажњу у етнографском комплексу родопског градића ужива ткачка радња Нине Чолакове. Ткање је занат који је настао пре око 100.000 година, а било је једина могућност израде одеће у Европи све до отварања првих фабрика текстила у 18-19. веку. Вештина ткања преносила се с колена на колено, у породичном кругу, а током година је она савладана до танчина.

Ткаља Нина Чолакова дочекује и испраћа са осмехом на лицу сваког госта у свом дућану у Златограду и увек је спремна да изађе у сусрет муштеријама. По занимању је Нина дипломирани рачуновођа, али су пре 12 година са супругом Николајем, који је текстилни техничар, одлучили да се посвете овом старом занату у циљу да га афирмишу, а самим тим и учине привлачнијим туристима. За разлику од савремене текстилне индустрије, Нина у свом раду користи искључиво природне материјале.

„Циљ нам је да занат представимо у његовом изворном облику, онако како су то радили наши преци. Због тешкоћа на које су наилазили приликом набавке памука, овде су махом користили вуну. Свила такође није била посебно популарна на нашим просторима. Данас пак све теже налазимо праву пређу. Ми, рецимо, за радњу пређу набављамо из предаонице у Сливену, док из Казанлака долази памучни конац. Памук има функцију да затегне тканину да се не би развлачила. Данас кад младима кажеш да се овде правила тканина за одећу, они те гледају у неверици. Изгледа да сматрају да су се њихове мајице онако, ниоткуд, појавиле у продавници. И не показују интересовање за то, а искрено да кажем, нисам упозната да ли још увек постоје специјализоване школе.

А некада смо имали и школу и ткачницу, које су одавно затвориле своја врата. Нажалост, немамо много следбеника и занат ће лагано изумрети. Тешко да ће неко данас имати, а и ткати на разбоју код куће. Нема и довољно сировина пошто људи више не гаје овце због вуне. А некада су чак и козје длаке користили у изради тканина. Од њих су правили кострет на којем су спавали пошто кроз њега не продире влага, а тешко је запаљив. Познато је да су наши преци спавали на земљи, близу ватре. Чобанске кабанице су такође исткане од козјих длака како би чувале овчара од кише.“

Поред тога што туристима показује шта заправо представља разбој и како се ради на њему, Нина израђује различите предмете које могу да уђу у свакодневну употребу. Реч је о јастучићима, назувицама, пешкирима, поњавама, торбицама…

„Туристима се допадају и купују их, објашњава Нина и додаје: „А и у последње време се поново вратило интересовање за старе обичаје. Људи се окупљају на саборима на којима воле да се обуку у традиционалну одећу и траже да набаве, рецимо, торбице које ће пристати уз ношње. Други пак, обично власници кафана, траже јастучиће за миндере или поњаве. Дакле, производи нам брзо нестану с рафова, за недељу-две. А ми чисто физички не можемо да стигнемо да производимо више. Метар поњаве, на пример, израђује се за три-четири сата,“ каже Нина Чолакова.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова