„Наша историја неће моје заслуге приписати другоме“, каже Апостол бугарске слободе Васил Левски. Данас – 147 година после његове херојске погибије, ове речи су истините а лик и дело Апостола заузимају почасно место у пантеону хероја које Бугари носе у својим срцима.

„Имајући у виду његове завете слободно можемо рећи да су они наша Библија“ – каже у интервјуу Радио Бугарској председник Општебугарског комитета „Васил Левски“ – Васил Василев.

„Из његових завета, који су елементи/делови његових писама и белешки, се види да је он, који је за оно доба имао необично развијен интелект, успео да види све оно што је требало да се деси Бугарској и начине на које се то може остварити. Управо због тога се данас морамо ослонити на завете Левског, јер су они једини ослонац који нам пружа могућност за покретање препорода и изградње отаџбине према савременим стандардима“.

Међутим, препород је могућ једино ако се бар делимично придржавамо онога што је написано у личној кореспонденцији Левског и ако смо добри, саосећајни и спремни да помогнемо један другоме. У писму једном богатом Бугарину у Влашкој од 1871. године Апостол пише: „Све је у нашим заједничким снагама“, а револуционару, песнику и писцу Љубену Каравелову 1872. поручује: „Братство свакоме, без обзира на веру и народност“.

Сваке године после смрти Васила Левског се појављују нове чињенице везане за његово хапшење и улогу за формирање револуционарних комитета у Бугарској. Тако на пример, теза да су Левски и његов рад били потпуно непознати османској власти пре његовог хапшења, се показала неистинитом. По речима Доре Чаушеве из Националног музеја Васила Левског у Карлову, улога Левског у организацији комитета је била позната још пре пљачке турске касе у Арабаконашком превоју која је извршена 22. септембра 1872. године како би се новцем купило оружје и неке друге потребне ствари за рад комитета. Од пореза је у каси било прикупљено 125.000 гроша /1.250 турских лира/.

Још је жив мит везан за тачни датум погибије Апостола. Датум његовог вешања је и данас тема бројних дискусија како у друштву тако и у академским круговима.

„Разлика у датумима је резултат грешке у израчунавању, када се прелазило са Грегоријанског на Јулијански календар“ – сматра Васил Василев. „Према историчарима реални датум је 18. фебруар, али је некако друштво прихватило датум 19. фебруар и по мом мишљењу он треба да остане, јер се увек тај дан повезују са смрћу Левског.

Тачно је да је историјска истина једина, али постоји и традиција – људи су навикли да годишњицу погибије Апостола слободе обележавамо 19. фебруара. Међутим и 18. фебруара се организују многе приредбе у знак сећања на Васила Левског. У родном граду Левског – Карлову, сваке године пошту бугарском хероју одају два дана“.

Васил Иванов Кунчев који је рођен 18. јула 1837. године је био свестан да ће пре или касније његова тежња за слободом Бугарске довести до његове смрти, али је он био спреман да жртвује свој за отаџбину. О томе сведоче његове речи да је „још 1861. себе посветио отаџбини“ да би јој служио до смрти и да би радио за вољу народа.

Левски верује да ће једног дана „сви народи у Бугарској живети под чистим и светим законима, као што је човеку Богом дато да живи… Тако ће бити у нашој Бугарској!“.

Превела: Албена Џерманова