И у Габрову, граду хумора, деси се понекад да чујете неке невеселе приче, као што је ова о Симони која је одрасла с шесторо браће и мајком а највећи сан јој је био да игра фудбал пред пуним трибинама. Фудбалерка данас, иако члан фудбалског тима „Сан Марино,“ наставља свој успон и бори се да савладава препреке пред собом.

Симона Петкова је своју прву утакмицу одиграла с 16 година на турниру за девојке одржаном у родном Габрову. Њена игра није остала незапажена и тако ју је животни пут одвео у Софију где се придружила тиму Националне спортске академије. Није јој било лако да стигне да заврши све што треба током дана – ишла је у школу, на тренинге и радила у пуном радном времену. Наравно, једног дана се од исцрпљености онесвестила на радном месту. Упорна девојка не само што развија свој таленат, за шта посебну заслугу имају индивидуалне вежбе које сама организује, већ успева да заврши и Академију. По завршетку студија, на ред су дошле прилике за професионални развој и реализацију у белом свету.

Прво је заиграла за британски тим четврте дивизије „Лидс лејдис,“ а шест месеци касније постала је део угледнијег енглеског фудбалског клуба „Вотфорд.“ Након успешне сезоне током које је постала главни стрелац тима, Симона је потписала професионалан уговор с италијанским клубовима – прво са тимом „Бари,“ а касније и с „Емполи“ и „Сан Марино.“ „Људи ме овде поштују и говоре да дајем светли пример осталим девојкама и то је нешто што ме радује. Ово је за мене велики корак напред,“ каже Симона о тиму у којем тренутно игра.

“Тешкоће знају да нас скрхају или учине јачим. А на терену се често суочавамо с тешкоћама – кад смо повређени или има неких проблема у тиму,“ каже она и додаје: „Ја сам, рецимо, доста критична према себи и тешко проживљавам сваки пропуст, сваки тренинг и утакмицу који нису прошли како треба.“

Упркос томе што се бави спортом резервисаним за мушкарце, Симона има и нежну страну. „Волим риму због чега често пишем песме,“ каже она о две збирке песама које је потписала. Али мења смер разговора речима: „Фудбал је моја једина права љубав, ја сам манијакално опседнута њим.“

На терену су њени узори Роналдо и други мајстори лопте, без обзира на то што код жена има више пасије и емоција.

„Он је пример како особа која није имала финансијске услове може да упорним радом промени ствари набоље. Дакле, важне су жеља и психа. Човек може да постигне све, само треба да да све од себе.“

Једног дана, кад заврши активну спортску каријеру, Симона намерава да створи методолошки приступ који ће применити у Бугарској. Нада се да ће тиме допринети буђењу домаћег фудбала.

„Проблем није само у недостатку новца него и у томе да у Бугарској нема људи који би се сви посветили том спорту како би остварили добре резултате,“ категорична је Симона. „Шта један тренер даје својим фудбалерима, како протичу тренинзи, каква је радна атмосфера, дакле, много тога се може променити, али уместо тога, лакше нам је да нађемо неки изговор, због чега често чујем како немамо пара, услова итд. А у ствари, питање је шта можемо учинити у овим условима. Другачије речено, наш фудбал није сврсисходан. Поред тога, проблем је и то што смо јако нестрпљиви када су први добри резултати у питању. А у фудбалу као и у животу не можеш да очекујеш позитивне резултате ако претходно ниси ништа уложио и изградио. Резултати не падају с неба.“

Симона жели да пласира свој тим у италијанску А серију и још дуге године да ужива у игри у којој је увек налазила спас. 

Превод: Ајтјан Делихјусеинова