Град Велико Трново заузима посебно место у срцу сваког Бугарина. И дан-данас он чува и одржава живим сећање на славну прошлост некадашње престонице Другог бугарског царства. Чак и после османског освајања 1393. године, Трново не престаје да буде центар духовности, културе и отпора завојевачу. За време Препорода, па и после Ослобођења 1878. године, Трново је дом многих Бугара који су постали део интелектуалне и управљачке елите младе бугарске државе. Међу њима се истичу имена револуционара, а касније и председника владе Стефана Стамболова, друштвеног радника и драматурга Добрија Војникова, писца Љубена Каравелова и много других.

У овом прилогу смо одлучили да представимо три зграде са занимљивом прошлошћу – кућу војног министра и регента генерала Николе Михова, „Кућу митрополије“, власништво Бугарске православне цркве, и зграду бившег Ревизорског суда у Великом Трнову.

У прошлости је зграда Окружног ревизорског суда била једна од значајнијих у граду. Њена градња почeла је водоосвећењем, а очекивања јавности су била велика јер је 1906. године пожар уништио зграду Општине. Грађевина и данас импресионира изгледом своје фасаде и украсним елементима. Позната је и као прво јавно здање са парним грејањем. Зграда је својим широким ходницима, 32 собе и салом за седнице увек имала репрезентативну функцију на коју данас подсећа само њен леп изглед. Аутором архитектонског плана сматра се архитекта Георги Козаров – испричала је за радио Бугарску хроничарка Маријана Мелнишка.

„Саграђена је 1910-1911 г. и има невероватну фасаду с колонадом стубова, леп фронтон и лепо украшене прозоре. На жалост, тренутно су они оштећени а огледала постављена поред степеница су разбијена. Унутрашњи украс такође је неповратно остао у прошлости. Зграду је општина продала новом власнику који нема икаквог односа према њој.“

Зграду Ревизорског суда и Митрополију спаја карактеристичан архитектонски елемент – тзв. лантерна.

„На крову се види једна осмострана кутија с прозорима са свих страна, која се користи за осветљавање просторије. Друга намена може да буде вентилација јер су у неким кућама уместо прозора постављене лимене плочице које окреће ветар. Тако стварају неку врсту природне циркулације ваздуха која је много здравија од оне клима уређаја.“

У историјском архиву града нема довољно информација о томе ко је био власник зграде у периоду пре него што је прешла у власништво Митрополије. Кључни разлог да ова лепа грађевина падне у заборав јесте:

„У већим, а и малим градовима Бугарске, архитектонски споменици нису добро истражени, па ако о њима нема сачуваних података у архивској грађи града, нестаје и велики део историјског памћења“ – навела је Маријана Мелнишка и изразила сажаљење што је скоро немогуће да се зграда реконструише.

Након 1944. много од лепих кућа у Великом Трнову је национализовано или су у њима смештени људи из провинције, док су власницима остављали по једну собу. Кућа истакнутог бугарског војног старешине и регента (после изненадне смрти цара Бориса ІІІ у 1943) генерала Николе Михова имала је срећу да се нађе у рукама савесних власника. Остављена је сликарима који су је претворили у свој клуб и одржавају је колико им њихове могућности дозвољавају.

Зграда је саграђена у карактеристичном за 20. век стилу бугарског националног романтизма. Он се одликује спајањем архитектонских елемената бугарске средњовековне архитектуре са сецесијским флоралним мотивима који се одмах примећују на китњастом балкону у централном делу грађевине. Подигнута почетком прошлог века, офарбана у окер жуту боју, ова зграда још увек краси једну трновску улицу у подно историјског брда Царевеца, мада су на њој већ видљиви трагови зуба времена.

Превела: Ива Гринко