У Бугарској је формирано шест статистичких региона од којих сваки обухвата неколико административних области. Они су важни за формирање политика које би се финансирале ЕУ новцем. Сагласно европском законодавству један регион мора да има од 800 хиљада до 3 милиона становника.

Два од тих статистичких региона – Северозападни и Централни северни регион, захватила је депопулација која је снажно изражена. То изазива дебату о неопходности нове територијалне поделе земље. Упркос постигнутом споразуму саЕвростатом да тренутна регионална структура остане непромењена и у следећем европском планском периоду (2021- 2027), тема и даље привлачи пажњу посматрача демографских и економских процеса. У наставку серије прилога под насловом „Приче из бугарских региона“, са Адријаном Николовим, аналитичарем Института за тржишну привреду разговарамо о актуелној ситуацији у њима и потреби за реформама.

„Што се тиче статистичких региона, постоји неколико варијаната. Ја сам поборник модела у којем постоји Западни, Централни и Источни регион. То би довело до равнотеже - са економске и демографске тачке гледишта, а та три региона би на средњорочном плану испунила захтеве у погледу броја становника и економског развоја.”

Кад би сте морали да неком страном инвеститору препоручите Северозападни регион, које бисте његове позитивне стране навели?

„Не смемо заборављати на близину реке Дунав. Бугарска привреда је све више фокусирана на економске и трговинске везе са западном Европом. Дунав, као транспортни коридор, који директно води до срца Европе, може бити једна од предности. Достизање робе произведене у Пловдиву или Старој Загори, на пример, до реке је прилично тешко с обзиром на тренутно тешке везе кроз Стару планину. Али, ако је производња лоцирана у Монтани, Враци или Видину, онда је река скоро поред фабрике. Ваља скренути пажњу и на близину региона Румунији. Али ако заборавимо на јефтину радну снагу и тај занимљив географски положај, Северозападни регион нема много позитивних страна.“

Каква је слика у Централном северном региону – које су његове слабе и јаке стране?

„Зависи о којим је његовим деловима реч. Према подацима Националног завода за статистику, у Великом Трнову запосленост износи 81% , тј. свако ко жели - ради.

Веома озбиљна могућност за развој би била изградња ауто-пута који би повезао Русе (на обали Дунава) и Свиленград (у јужној Бугарској, где се састају три границе - Турске, Грчке и Бугарске), кроз Стару планину. Захваљујући промету из Турске и снажној индустријској производњи у Габрову, Севлијеву и Великом Трнову, тамо има потенцијала. У Плевену је сектор образовања снажно развијен – Медицински универзитет у граду се може позиционирати као углавном приступачан универзитет, који пружа могућност за стицање европске дипломе. Сваки од тих региона има своје спецфичности које би га могле гурнути у једном или другом правцу.”

Нису изузетак случајеви у којима мале општине претичу по развоју административне обласне центре. Каква је улога општинске власти?

„Појава велике и снажне компаније је у стању да веома брзо у целини промени ситуацију у општини. На пример, у општини Летница, у околини града Ловеча, тренутно су зараде међу највећима у Бугарској (1.425 лева односно око 728 евра, што је за 18% изнад просека за земљу). Заслуга за то припада једном инвеститору који је решио да тамо производи спортску робу. Видео је да има радника који су стекли образовање које одговара његовим потребама као и да постоји прилично добра повезаност са Софијом. Та инвестиција је успела да преокрене привреду општине која је пре тога била на периферији. У том смислу од посебног значаја је способност општинске управе да покаже да има потенцијала, да успе да привуче инвеститора иза којег би дошли и други” – рекао је за Радио Бугарску Адријан Николов.

Идуће недеље у фокусу „Прича из бугарских региона“ биће развој источне Бугарске.

Превела: Албена Џерманова