Живот посвећен дубруџанској традиционалној музици – ове речи најтачније описују стваралачки допринос познатог бугарског композитора и диригента Петра Крумова. Доказ за његову посвећеност музичкој баштини Добруџе је на стотине обрада и песама за камерне певачке колективе и за оркестарско извођење, као и дела за ансамбл „Добруџа“ (из града Добрича), којим је Петар Крумов руководио 25 година (1957–1982).

Под његовом дириговањем снимљено је стотине песама и извођења на Радио Варни. А у фонотеци Националног радија чува се око 500 његових композиција. Поред музичког стваралаштва, познат је и по мноштву публикација из области музичке критике и историографије. Познате су његове књиге: „Добруџански извођачи за микрофоном“, „Моја Добруџа“, „Насамо са…“, „Наслеђе“. А зборници „Народне песме из Добрича, Добричког и Силистренског краја“, „Стаматка Кирилова – 100 песама из Северне Добруџе“, „Марија Рајкова – песме из Шуменског краја“ укључују нотиране песме уз приручник о њиховим модусима и стилској припадности, као и научна истраживања музичке грађе.

„Народна песма је ушла у мој живот релативно касно, али је зато заувек остала у њему“ – каже Петар Крумов и наставља:

„Све до четврте године на Музичкој академији у Софији, смер хорско дириговање код проф. Георгија Димитрова, био сам ватрени обожавалац класике, чак сам свирао у симфонијском оркестру у Добричу. Али су ме послали у Национални фолклорни ансамбл „Филип Кутев“ – на обавезан стаж за све студенте дириговања. Био сам први у низу оних који су тамо отишли. Тако сам почео да се бавим нашим фолклором и не жалим због тога, већ сам поносан. Тачно 25 година стажа имам у Ансамблу у Добричу који је од аматерске инструменталне и плесне трупе убрзо постао професионална формација. Током година је ансамбл пуно тога постигао.

За део његових успеха заслужан је БНР. Неки од импресарија са којима смо радили слушали су наше снимке и захваљујући томе су нас ангажовали за концертне турнеје у иностранству. Један од мојих задатака је био да репертоар формације (и песме и инструментали) чине песме из Добруџе. Током тих 25 година сам ишао само напред и према горе. Када сам напустио ансамбл, почео сам прикупљати песме. Схватио сам да сам запоставио инструменталну музику и највећа жеља ми је била да попуним ту празнину. То је музика добруџанских народних игара „зборенка“, „опас“, „пандалаш“, „раченик“, које су карактеристичне за наш крај. Иницирао сам неколико сабора такмичарског карактера за младе људе који тек почињу да се баве фолклором. Један од њих је назван по великом добруџанском певачу Ивану Георгијеву. Организовао сам фестивал „Добуџански фолклорни дани“ који је постојао 5 година. У мојој последњој књизи „Моја Добруџа“ написао сам да иако рођен у другом граду и данас живим у Добричу. Када сам дошао овде, још нисам знао да ћу свој живот посветити фолклору овог краја. Утонувши у ту атмосферу, рекао сам себи: „Види равницу, види неизмерност која се простире пред тобом, види бескрај који се не може досећи и сазнаћеш да вреди радити за њену недосежну бесконачност“.

Превела: Ива Гринко