Све више је Бугара који након неког времена живота у иностранству поново откривају лепоту домовине и враћају се да би тамо започели нов живот. Међу њима је 25-годишњи Ерик Алексијев, који је себи ставио задатак да сазна више о прошлости своје познате фамилије и да очува њено наслеђе.
Ерик је рођени у Калифорнији унук познатог за време Трећег бугарског царства бугарског сликара, каракатуристе и издавача Рајка Алексијева који пак је рођен у Пазарџику, у марту 1893. године, у породици чији корени достижу чак до Грчке. Рајко Алексијев показује велико интересовање за књижевност и ликовну уметност. На почетку своје каријере сарађује различитим листовима, а касније је задужен за страницу „Смех и зезалице“ („Смях и закачки") листа „Зора", где објављује и одломке свог дела „Шаљива прича о Бугарима“ („Хумористична история за българите“) у којем долази до изражаја његов таленат као писца. Алексијев описује друштвено-политичке мане у Бугарској чији је он сведок. У периоду од 1932. године до последњег дана свог живота 1944. године Рајко Алексијев илуструје и уређује лист „Штурец“ (на бугарском „Щурец“, а у преводу на српски - цврчак), који излази чак и за време Другог светског рата. Његов оштар језик и карикатуре се не допадају новој комунистичкој власти. У новембру 1944. године Алексијев е ухапшен, а његова смрт и данас остаје мистерија. Унук претпоставља:
„Разлог за хапшење је неколико карикатура посвећених Стаљину које се нису допале генералисимусу и људима из његовог блиског окружења. Као што се види из његових карикатура, он се шалио са Совјетским Савезом и комунистическим режимом и мислио да није то модел по коме људи треба живе“.
Један од циљева младог наследника фамилије Алексијеви је да боље научи бугарски језик, јер знатан део дела његовог деде и информаја о њему није преведен на енглески. Ерик има амбицију да књигу са делом вредног наслеђа изда на језику Шекспира. Тако ће много више људи имати прилику да упозна његовог талентованог рођака.
Занимљиво је каква би била судбина листа „Штурец“ данас, с обзиром да и у нашим данима однос према карикатури није баш толерантан?
„Мислим да су данас људи уморни од владајућих партија не само у Бугарској већ и у свету. Тако да карикатуре у извесном смислу подижу дух. Данас би лист био популаран као и некада, као и некада он се не би допадао онима које критикује. Али ипак ми се чини да у нашим данима не би предузели тако драстичне мере према неудобним људима, оне које су према мом деди применили“.
Упркос упозорењу да треба да напусти земљу, док може, до свог последњег даха, Рајко Алексијев не верује да је урадио нешто што није смео, нешто погрешно чиме би заслужио несрећну судбину која га задесила у касну јесен 1944. године.
„Волео је своју земљу и веровао је у њену бољу будућност“ – каже Ерик и признаје да део тих осећања отркрива у себи, јер осећа неку везу са Бугарском.
Први пут Ерик долази у Бугарску 2013. године када путује по земљи са својом породицом. Три од места која је посетио и данас су му омиљена - Велико Трново, Мелник и Созопол. Признаје да Бугарску увек носи у срцу. У априлу прошле године поново долази у Бугасрску где и данас живи.
Превела: Албена Џерманова
Анабел Касабов је једна од хиљаду потомака Бугара у Аргентини који не знају језик својих предака, али је Бугарска сваког дана присутна у њиховом животу. Она је шармантна балерина, игра и предаје класични балет, а уз то је и учитељ бугарских..
Неизвесност у којој се налазила Бугарска, али и страст према пењању натерали су пре 27 година Константина Златева да с ранцем на леђима и 3.000 долара у џепу крене ка остваривању дугогодишње жеље – да савлада један од врхова у америчком националном парку..
Николај Коларов је бугарски виолончелиста који већ скоро 30 година своју академску каријеру, као и концертну делатност гради у Минесоти, САД. Његов дуг пут преко океана повезан је са жељом да магистарске студије у области гудачких инструмената упише у..