Није случајно што прве очуване иконе на којима су приказани Свети равноапостоли Ћирило и Методије, које црква прославља 11. маја, потичу из срца Европе. Управо у Риму су Солунска браћа остварила своју културну револуцију, којом руше мит о светим језицима у богослужењу (латинском, грчком и хебрејском језику) и крче пут ка хришћанској просвети – не само Словена, већ и свих средњовековних народа. Због тога су они на иконама увек приказивани као књижевници и просветитељи који у рукама држе свитак са словима азбуке коју су они створили.

Кад станемо пред било коју икону ми упућујемо молитву и скоро никад не покушавамо да продремо у суштину симбола које је на њима приказао зограф. Међутим, свет православне иконографије је неизмеран и сваки елемент обогаћује црквену причу о свецима или о неком јеванђељском догађају.

“Икона настаје у првим вековима из жеље да се очува лик неког свеца – прича др Златина Каравлчева из Центра за образовне иницијативе “Двери”. – Људи су прелазили на хиљаде километара да би се састали са њим а по повратку су његов лик осликавали на најранијим иконама. Током времена долази до промене - икона није више само успомена на свеца, она представља причу, речи у сликама. Иконописци прате ту причу, али увек додају и нешто своје.”

Када стојимо пред иконом обично најчешће нашу пажњу привлаче очи свеца. Али лик не оставља само снажан визуелан утисак него утиче и преко своје поруке на подсвесном нивоу.

“Икона обуздава религиозну фантазију, којој је, према православном учењу, потребно очишћење да не би човек запао у екстремна мистична стања – каже још Златина Каравлчева. – Тако да је основна богослужбена функција иконе, поред оне да прича о различитим јеванђељским догађајима, васпитна и молитвена. Тј. она дисциплинује ум верника и помаже му да ступи у разговор с Богом.”

Који је, међутим, тај скривени језик иза видљивих форми, који кад се једном научи, удахњује живот икони и она почиње причати?

“Сви свеци, као и Христос и Богородица, приказују се спреда – одговара Златина Каравлчева. – Када човек стане пред Христа, његов циљ је да у потпуности открије своју личност као и да лик Божји открије у себи. Ореол пак је знак Божје благодати, која је светло, мир, радост.”

Отворени простор је други важан елемент језика иконе – сви јеванђељски догађаји су приказани на отвореном да би се нагласила њихова доступност свима. Али да би наговестили да се догађај ипак одиграо у затвореном простору, иконописци у позадини сликају малу завесу. Они не користе сенку и на тај начин стављају акценат на то да је извор светлости лик приказаног свеца.

На класичним иконама се Христос приказује у црвеној одећи, пошто црвена боја симболизује његову божанску природу. Огртач му је плаве боје попут људске природе – да би у свему, изузев греха, постао онакав какви смо и ми. Док је Пресвета Богородица приказана у плавој одећи. То значи да је Божја мајка човек попут свих нас а у исто време обучена је у благодат.

“Уз помоћ златне боје приказује се само ореол, али се златна боја неретко користи и за позадину – додаје Златина Каравлчева. – Златна боја је знак царства благодати, које се постепено рађа. Божја благодат је доступна свима нама, довољно је само да се окренемо Богу. И само када се наша људска природа огрне црвеним огртачем благодати, открићемо своју праву снагу, свој прави потенцијал.”

Превела: Албена Џерманова