Божана Татарска верује у судбину и прати оне мале знаке који одређују прави пут сваког човека. Иако је данас међу афирмисаним модним фотографима света, она не кида везу са девојком са војним чизмама, ранцем и мастилом замрљаним челом, коју је судбина одвела на кастинг за моделе где је лепотом и искреним, отвореним понашањем очарала све.
Божана је имала осамнаест година када се нашла у престоници моде – Паризу и ускоро њено се лице појавило на насловницама часописа који одређују законе одевања и кују укус и стил. Упркос чињеници да је ниског раста, чувени креатори тражили су да управо она прошета модном пистом у њиховим нереално скупим хаљинама. Тако су у њен портфолио ушле насловнице реномираних модних издања Вог, Ел, Мари Клер, Мадам Фигаро, уследио је и рад за познате великане моде какви су Пако Рабан, Иси Мијаке, Кензо, Живанши.
„Отпутовала сам у Париз 1997. када је ситуација у Бугарској била суманута и земљом су управљале неке наоружане групације, – сећа се Божана. – Причало се свашта – о манекенкама на које гледају као на трофеје, о томе како се отварају врата џипова те их неко зграби и увуче у кола. А чим сам се нашла у центру моде, имала сам шансу да обиђем цео свет, да учим језике, да упознам много људи. Свакако. доживела сам и нека разочарења, али су то можда они тешки тренуци са којима се суочавамо на почетку сваког новог подухвата.“
Сјај рефлектора и бљесак фотоапарата пратили су Божану свугде у свету. Она је међутим била свесна да ће доћи дан када ће се то светло угасити тако да је одлучила да студира „Уметност и комуникације“ на Сорбони. У међувремену, инспирисана другом фотографом, све чешће и сама је посезала за камером. Прву је купила у Токију, а њени модели су постале колегинице манекенке.
2006. године, када је живот модела већ био само успомена, направила је своју прву насловницу за португалски Ел. Од тог тренутка као црвена нит кроз њено стваралаштво провлачи се тема о смрти. Симболична је и њена чувена слика младе жене чије ноге висе са гране и у којој се назире импулс земаљског краја, а уједно с тим препорода и новог почетка.
„Данас одајем предност лицу и портрету, јер волим састанке, али доживљавам исто и док сликам камене, пејзаже или једноставно јабуку, – каже фотограф. – У мом раду не покушавам да афирмишем лик, већ да будем сведок његове супротности, чињенице да је он истовремено нешто познато и чудно. Тежим такође и интензитету, јер управо он узбуђује и може да нас уништи. Међутим, тешко је објаснити добру фотографију – када један уметник ради исувише савесно, интензитет опада и уметност постаје декор или политички дискурс.“
Тренутно Божана Татарска ради на пројекту који је вековима био табу у уметности иако је интерпретација голог тела увек била његова важна тема, али овога пута је реч о телу жена које су се управо породиле. Нада се да у марту изда књигу и приреди изложбу.
„Пројекат истражује психу и дух породиље, – прича Божана Татарска. – Тако да он није само визуелан и пластичан, не показује једноставно голо женско тело, већ је обогаћен речима тих жена. Лично ја често се питам зашто је та тема и даље табу-тема, јер има толико неизречених ствари. Божанствено је да ставиш у крило мајке њено новорођенче. Међутим, питање је како она изгледа у својим очима – тај самосвојни поглед у огледало преко фотографије када је дете одсутно као заштита или извињење. Управо у том тренутку у први план избија жена као идентитет и појављују се питања ко је она, како гледа на своје тело и сексуалност, да ли осећа да неко жуди за њом или она за неким, да ли некога привлачи или њу неко привлачи.“
Божана Татарска каже да ју је година која је протекла у знаку непознатог, страха и смрти, препородила у њој љубав ка фотографији, јер је ишла у лов за кадрове у свом омиљеном Паризу, без било каквих професионалних ангажмана. Нада се да ће у новој години људи бити солидарнији, у том броју и са онима који ће гладовати на улицама. „Сви ми имамо један живот и оно једино лепо што ћемо оставити за собом су наше везе са осталим људима“, каже она. Али не само са члановима породице и друговима, већ и са животном средином и свим осталим за нас важним стварима.
Превод: Александра Ливен
У септембру прошле године је женски хор бугарског фолклорног ансамбла "Шевица" ("Вез") из Софије изненађујуће добио новог члана – млади мушкарац са тетоважама и типичним имиџом вокалисте канадске хеви метал групе је ушао и уљудно сео поред..
Иако је он тај који удахњује живот дрвеним луткама, управо оне, које покреће енергија њиховог творца, невидљивим жицама почињу да усмеравају његову судбину као у правом позоришту марионета. А сви заједно саздају магичну атмосферу у којој поезија,..
Глумица Марија Бакалова пленила је својом појавом на Међународном филмском фестивалу у Кану. Бугарка је присуствовала премијери филма уз њено учешће – „Шегрт“, који су западни медији најављивали као једно од најишчекиванијих остварења на овогодишњем..