Веза са домовином и осећај припадности роду су Бугарину генетски предодређени. Много је примера у народном стваралаштву, историји и књижевности који описију носталгију наших људи за отаџбином, која их чини још осетљивијим на све што је везано за Бугарску.

Данас је велик број Бугара расут по белом свету, далеко од завичаја, у потрази за бољим животом. Један од њих је Мирослав Енев који се пре 4 године преселио с родитељима у Белгију. Иако има само 16 година и живи у иностранству, Мирослав не крије колико му значи Бугарска. Младић нам се недавно обратио како би нам испричао како и зашто је формирао ансамбл бугарских народних игара у Белгији. Клубови народних игара су у већем делу 2020. године, због пандемије коронавируса, били затворени. Упркос томе, у периодима релаксације мера су се чланови формације Мирослава „Ритми-Лимбург“ окупљали како би савладали и увежбали основне кораке кола из различитих крајева Бугарске. 

„У јануару 2020. године одлучио сам да оснујем ансамбл народних игара у Зонховену, граду удаљеном 85 км од Брисела, у провинцији Лимбург,“ почиње своју причу Мирослав. „Идеја водиља ми је била да се сваке недеље на једном месту окупља више Бугара. Тако ћемо поред игара имати могућност да проведемо неко време у дружењу са сународницима. До сада смо успели да научимо 15-20 кола и све их подједнако волимо.“

Као мали је Мирослав учио кораке кола у фолклорном ансамблу „Ритам“ у граду Силистри, који се налази близу његовог родног града Алфатара. Реч је о старом и многољудном насељеном месту које припада Добруџанској фолклорној области. У овом крају земље су ратарство, као главни извор преживљавања, и свакодневни живот умногоме утицали на стил и карактер народних игара. По речима Мирослава, Бугари одвајају од свог времена да би дошли на пробе јер се на њима они осећају као део бугарске заједнице.

„Ми се кроз игре интегришемо, свако добија прилику и простор да покаже нешто из свог родног краја или исприча о знаменитостима које је посетио у Бугарској,“ каже младић. „То свакако проширује поглед на свет. Ово није једини ансамбл народних игара који су Бугари основали у Белгији. „Кад укину ограничења, поново ћемо се дружити,“ рекао је Мирослав:

„За сада су наша окупљања само у сали за пробе, нисмо имали наступе, није се указала прилика да изађемо на сцену и покажемо шароликост бугарског фолклора. Али не престајемо да сањамо о томе. Желимо да покажемо локалној заједници да су Бугари добри људи и заслужујемо да нас упознају. Моји школски другови хоће да посете Бугарску, али су одрасле и старије особе негативно расположене према странцима, а тек кад чују за нашу земљу, одмах се дистанцирају. Ми смо отворенији, радознали смо и волимо да разговарамо са људима.“

Мирослав планира да организује курс бугарског језика за децу пошто је бугарска допунска школа удаљена 150 км од места где они живе. „Бугарска ми пуно недостаје, пре свега због породице. Бака, тетка, сви су далеко. Недостаје ми бугарски фолклор, природа... Волим сунчане дане, а у Белгији је време претежно кишовито и мрачно,“ каже с нескривеном сетом Мирослав.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: Снимки: Facebook/TS-RITMI