25. јануара 1935. г. цар Борис III је потписао указ којим је стављен почетак државне и професионалне радиодифузије у Бугарској – држава је преузела бригу о изградњи нових ретранслатора и даљем развоју радиодифузије у земљи. Овај датум сматра се темељним у историји бугарског државног радија који се на почетку звао „Радио Софија“, а касније је добио име „Бугарски национални радио“ (БНР). Неколико месеци после тога се родила идеја да „Радио Софија“ припрема емисије на различитим језицима.

16. фебруара 1936. године емитован је програм за иностранство – на бугарском језику, уз вести на есперанту и мада је програм за иностранство БНР добио своје данашње име – Радио Бугарска 1992. године, његовим рођенданом сматра се управо тај датум.  

Већ на самом почетку, под руководством првог директора бугарског државног радија – Сирака Скитника, инжењери, техничари и уредници су постали свесни да је радио средство комуникације које може повезати Бугаре у свету са домовином, а странце – информисати о догађајима у нашој земљи, каже Антоанета Радославова-Дојчева, уредник у Музеју историје радија у Бугарској. 

Техничке услове за то створили су инж. Минко Топалов и техничар Коста Адамов, тако што су успели да радио-телеграфски предајник у близини железничке станице „Софија“ прилагоде за емитовање на кратким таласима.

„У једном од својих интервјуа бугарски интелектуалац Петар Увалијев каже, да је у оно време на челу Радија био човек који је имао богату машту, човек који је дошао на идеју да се вести које су се преводиле за потребе разних институција могу читати на радију – наставља Антоанета Радославова-Дојчева.– После аудиције именовани су франкофон Жорж Милчев, Иван Дорев – син Немкиње, Михаил Хаџиимишев који је одлично владао енглеским језиком, а Петар Увалијев је преузео емисију на италијанском језику. Тако је формирана екипа која је од 1937. године сваке недеље припремала емисије за иностранство.”

У почетку су емитоване вести о културном, привредном и друштвеном животу, о туристичким објектима, историјским и спортским догађајима у земљи, као и о бугарском фолклору. Преводиоци-спикери нису били анонимни – њихова имена су објављивана у етеру. Занимљива чињеница је да су они своје емисије писали руком – „читљиво, великим словима” како би читање пред микрофоном било изражајно и глатко.

После 9. септембра 1944. године емисије за иностранство су попримиле другачији облик – имале су пропагандни карактер а у њима се извештавало о успесима социјалистичке изградње у свим сферама живота. Постојало је посебно одељење за програме за иностранство које је припремало емисије на 15 језика. Године 1949, због тадашње политичке ситуације, уведене су и емисије на македонском језику.

У програмима за иностранство поред вести емитована је и музика, која се на самом почетку изводила уживо у студију.

„1937. године музички део је представљао фолклорни концерт у трајању од пола сата под насловом „Час за Бугаре који живе ван Бугарске” – подсећа Антоанета Радославова. – Прва је наступила народна певачица Иванка Митева, која је била активни сарадник уредништву програма за иностранство. Вероватно је тај фолклорни концерт емитован услед бројних писама наших сународника за које је музички фолклор жива веза са коренима. Током година ствари су се мењале и када сам се ја 1987. године запослила у Дирекцији програма за иностранство, у емисијама су већ звучали сви музички жанрови.”

31. јануара 2012. године обустављено је емитовање Радио Бугарске на кратким таласима и тако је програм за иностранство прешао на Интернет. 

„Ипак сам срећна што је програм за иностранство остао, иако само на интернету, у електронском облику, јер верујем да се наша политика према бугарској дијаспори и странцима који познају и воле нашу земљу мора наставити”, рекла је у закључку Антоанета Радославова.

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: Радио Бугарска и Музеј историје радија