Магија којом се врућа полутечна маса претвара у фин стаклени предмет лако плени свакога. И без обзира на то што је технологија обраде стакла позната већ више хиљада година и данас млади научници и ствараоци покушавају да, уз поштовање традиције, открију и разраде нове технике рада.

„Сећам се првог пута када сам имала прилику да посматрам како један изврстан италијански мајстор дува стакло,“ овако почиње причу Лилија Пангелова која се бави обрадом врелог стакла и истраживањем археолошких стаклених артефаката. „Главни разлог да се томе посветим била је жива природа овог рада. Од песка можете да направите нешто покретно и провидно. С једне стране, имамо светлост која се прелама кроз стакло, а с друге – имамо „солидно тело“ које можемо обликовати онако како ми желимо. То ме је надахнуло. Стакло носи топлину попут људског тела, зрачи енергијом и ми га доживљавамо као нешто магично.“

Лилија Пангелова живи и ради на Малти. Студирала је дизајн порцулана, керамике и стакла у Софији и Истанбулу. Тренутно приводи крају магистарски рад из области образовања и истраживања уметности на Универзитету на Малти. Сматра да ће то јој помоћи да преноси своје знање и вештине те отвори очи људима за лепоту стакла. 

Лилија је толико заљубљена у стакло да је почела да истражује археолошке стаклене артефакте. На Малти се придружила тимовима научника који раде на два пројекта реконструкције античких пећи и техника обраде стакла из римског доба. То јој је омогућило да дође у додир са оригиналним експонатима, да утврди њихов датум и место израде како би пружила детаљније информације о њиховој преради:

„Управо стаклени артефакти су ме научили да поштујем прошлост, да црпим инспирацију из различитих извора и наставим оно што су започели моји претходници. Мислим да је сваки човек наследник једне културе, традиције, стога је добро да знамо шта се дешава на овим просторима.“

Исту љубав према стаклу дели и сликарка Деница Тодорова која је пре неколико година са Лилијом Пангеловом била међу номинованима за Националну награду за младог уметника и научника коју додељује Донаторски фонд „13 века Бугарске.“ Она је одабрала стакло пошто је у овом „необичном материјалу осетила енергију која се граничи са сакралношћу.“ То јој је пружило могућност да комбиновањем сликарских и вајарских техника открије своју сензуалност.

„Видела сам како се тај материјал користи на другачији начин и била сам одушевљена вајарским могућностима које стакло пружа,“ каже Деница. „Тако сам почела да га истражујем као тродимензијалну форму. Инспирисала ме је могућност да буде обликовано, бојено, да се користе различити графички и сликарски ефекти у његовој изради као да је самостално уметничко дело.“

Немогуће је бити добар у томе шта радиш ако не видиш и не посвећујеш пажњу свему што се дешава око тебе, тврди Деница. Осим што истражује уметничке облике стакла на Универзитету у Великом Трнову, Деница је недавно одбранила докторску дисертацију на ту тему, била је на стручном усавршавању у иностранству и активно учествује на међународним и националним изложбама, пленерима и фестивалима.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: fund13veka.bg