3. марта 1878. године држава Бугарска васкрсава на европској политичкој мапи. Остварује се сано о слобођењу за које се борило и погинуло на хиљаде бугарских књижевника, просветитеља и револуционара.

„Са тачке гледишта савремене Бугарске не смемо заборавити да је цео свет био изненађен зрелошћу бугарског друштва за стварање своје државности – подвлачи историчар проф. Андреј Пантев. – Упркос свим ограничењима, разочарањима, неоствареним сновима ми смо успели да покажемо да можемо да сами собом управљамо и да створимо систем у којем се остварује одредница „Бугарин“, која је вековима, у мрачном периоду под управом туђе и непријатељске власти била заборављена.”

Средином XIV века, када је Бугарска услед бескрајних битки са Византијом раскомадана и ослабљена, на политичкој сцени се појављује нов, снажан актер – Османско царство. Бугарски владари пружају отпор, међутим, рат који воде до 1396. године завршава се падом Другог бугарског царства. Бугарска прва од балканских држава потпада под османску власт и престаје да постоји 5 векова.

Бугари не престају да се боре за обнову своје државности. Првих деценија османске владавине избило је низ неуспешних устанака. 1875-1876. године долазе тешка времена за Османско царство.  Поробљени балкански народи се дижу на побуну.

20. априла 1876. године у Бугарској избија Априлски устанак, који се сматра врхунцем национално-ослободилачког покрета Бугарске. Његово жестоко угушивање изазива широк одјек. Руски цар Александар II објављује рат Османском царству и тај рат је за Бугарску ослободилачки.

„Ова узвишена идеја о васкрснућу бугарске државе представља израз правог патриотизма – категоричан је проф. Пантев. – У нашој историји нема само светлости – у њој има и мрака. Има не само хероизма, него и понижавајуће подмуклости. Морамо памтити и одавати почаст свима који су погинули у борбама за ослобођење, а не онима који нису хтели да у своје куће приме устанике, побуњенике и револуционаре, када им је било потребно склониште.”

Године 1877. руске војске су прешле Дунав, а Свиштов је код нас први ослобођени град. Више од пола године трају битке код врха Шипка, посебно жестоки су окршаји за Плевен. Почетком 1878. године је ослобођена и будућа престоница слободне Бугарске – град Софија. 19. фебруара (3. марта по грегоријанском календару) 1878. године у Сан Стефану је потписан Мировни споразум, којим се завршава Руско-турски рат од 1877-1878. године и наше петовековно ропство.

„3. марта дугујемо историјску захвалност и одавање почасти свим знаним и незнаним  јунацима који су пали за слободу Бугарске. Дугујемо им идеју да нису узалуд живели и погинули. Ма колико нам био противан савремени свет, ми смо ипак посебно место на политичкој мапи европског континента  – каже проф. Андреј Пантев. –  Свет  није дужан да зна за 3. март – ми морамо памтити тај дан. Али ипак, треба знати да су људи умирали да бисмо ми данас имали заставу и химну, парламент и прославе.”

Први пут је ослобођење Бугарске од османске владавине обележено у Великом Трнову 19. фебруара 1879. године. Одлуком Народног собрања од 1991. године 3. март је проглашен националним празником Републике Бугарске.

Превела: Албена Џерманова

Фотографије: архива, лични архив и БГНЕС