18. марта 1929. године основано је прво Спелеолошко удружење у Бугарској. Од 1975. године до наших дана домаћи спелеолози попуњавају  Главни регистар бугарских пећина који садржи мапе и податке о преко 6.000 истражених пећина.

„Преокупирани коронавирусом, као да смо заборавили датум на који су постављени темељи бугарске спелеологије, али вратимо се историји, јер она не почиње од нас!” – читамо на специјалној интернет страници спелеолога из Бугарског спелеолошког удружења. Тамо они пишу и о „сладости коју осећа човек док посматра нерукотворне подземне лепоте пећина“ и наводе да није само то привлачна снага спелеологије.

Пећине и данас крију „беле флеке на планети“ на које људска нога још није стала. Оне су и последње уточиште романтичних особа које траже нетакнута, чиста и тиха места у природи. Људима истраживачког духа спелеологија још увек пружа могућност за нова и нова открића. Године 1937. је Димитар Тишин – један од првих пећинара који су ушли у пећину „Субата“ (“Субаттъ”) у околини града Котела, дубоку 58 метара, овако описао свој улазак тамо:  

”Запљуснула ме вода. Из воде ми је вирила само глава. Тешко се дисало. Опрезно сам начинио пар корака напред. Ушао сам у велику тамну дворану и шта да видим – чудо!  Таваница и зидови украшени су недирнутим људском руком сталактитима и сталагмитима. Као да је овде радило на десетине врсних вајара....” 

Данас бугарска спелеологија бележи изузетан развој на Балкану. Наша земља игра водећу улогу и у сфери пећинског спасавања. „У појединим областима бугарска спелеологија је лидер не само на регионалном нивоу, него и у светским размерама“ – каже тим поводом доцент Јавор Шопов, председник Бугарске спелеолошке федерације.

Спелеолози сматрају себе посебном врстом људи, јер напуштају удобан дом и породицу и одлазе да траже лепоту тамо где царује вечити мрак. Њихова љубав према суровим, неприступачним пећинама не зна за границе. О њиховом нелаком али занимљивом раду испричао нам је прошле године Димитар Паунов – спелеолог  са дугогодишњом праксом и бивши члан спелеолошког клуба „Алеко Константинов” у Софији. Његову причу можете прочитати ОВДЕ.  

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: Бугарска спелеолошка федерациjа и доц. Jавор Шопов