Лазарева субота је покретни хришћански празник који се слави у знак сећања на праведног Лазара кога је Исус оживео и тиме пружио доказ да му је Бог дао моћ да победи смрт. Пада у суботу уочи празника Цвети, тј. шесте суботе у Великом посту.

Према веровању Бугара, Лазар је био заштитник и чувар шуме и жбуња. Секао је дрвеће да би створио слободан простор који би људи претворили у њиве. Око Лазареве суботе се живот буди из зимског сна, а девојке се спремају за венчање.

На Лазареву суботу девојке стасале за удадбу или како их још зову – лазарице – обучене у свечане народне ношње, богато искићене и са прелепим украсом на глави, обилазе цело насеље у поворкама, изводећи ритуалне игре и певајући обредне песме за здравље и благостање, уз жеље за радости, срећан брак и више деце.

У свакој кући оне су радо дочекиване и дариване обредним погачама и белим јајима која фарбају за Васкрс. Верује се да ће кућа у коју лазарице уђу, бити пуна весеља и среће. 

У народу се сматрало да се девојка која није била лазарица неће удати. Веровало се да је змај може украсти и оженити се њоме.

У бугарском фолклору празник је везан за пролеће као прелазни период и симбол препорода живота, буђења енергије природе, младости и новог почетка.

Саставила и уредила: Албена Џерманова