„Ја сам Георги Иванов, ученик 12. разреда Математичке гимназије у Софији. Посебно интересовање показујем за физику.“

Овим речима, сасвим једноставно представља себе један од изабраних кандидата Универзитета Харвард ове године, која је према доступним анализама, најтежа за пријем. Ове године било је 57.000 кандидата за студенте, а одобрено је тек њих 1.968 што је 3,4%. Међу њима је Бугарин Георги Иванов, кога наука а посебно физика привлачи од малих ногу. Каже да је тако због занимљивих прича о познатим научницима које су му причали његов деда и бака. Управо они су једини чланови његове породице који су на неки начин везани за математику  – бака је физичар, а деда – инжењер. Што се тиче открића да он поседује таленат, Георги одговара лаконски:

„Још у предшколским годинама почео сам да решавам задатке за више разреде и учествовао сам на такмичењима из математике. С обзиром на резултате које сам имао, мојим родитељима није било тешко да примете да бих једног дана могао бити математичар или физичар.“

Уследиле су године упорног рада, решавања задатака и слушања многих бакиних прича о изванредним научницима који су се школовали и стекли диплому „на магичном месту“ званом Харвард. Георги је одлучио да следи своје снове и буде као они. Конкурисао је и неколико недеља пре свог 19. рођендана, 7. априла ове године, добио је одговор:

„Нико од оних који конкуришу на Харвард не верује да ће бити примљен, зато и не могу рећи да сам очекивао да ће ме примити, само сам се надао.  Занимљиво је то што је одговор са Универзитета Харвард био последњи који сам добио. Пре њега су ми стигли одговори других великих универзитета у САД на које сам такође конкурисао и сви су они били негативни. Остало је само да добијем одговор Харварда. До последњег тренутка нисам веровао да ће ме најугледнији универзитет у свету примити. Кад сам отворио писмо и прочитао: „Честитамо Вам!“ почео сам да скачем од радости… Рекао бих да је то кулминација дугих година рада и сањарења. Чиме сам их освојио? Карта за Харвард или добитни фактор била је чињеница да сам у Бугарској „предавао“ науку 700 деце. Начин на који сам успео да представим тај свој рад у есејима и на интервјуу, снажно је привукао пажњу и Харвард ме примио“ – каже Георги.

У питању је друштвени пројекат који Георги остварује заједно са својим ментором, Американцем Луисом Ломелијем – оснивачем Организације за развој младих Vox Tua. Њихова идеја је да натерају децу да на науку погледају кроз лична искуства и њену примену у свакодневном животу. Опредељују се за рад са ученицима од 1. до 4. разреда у 2 бугарске општине – Павликени и Сливен, који немају приступ ресурсима који су на располагању њиховим вршњацима у добро опремљеним школама. Георги је успео да тој деци приближи науку, да их освоји и да им покаже да постоји и други начин предавања, а све то преко извођења научних експеримената пред децом и уз њихово учешће. Тако је захваљујући том пројекту Георги открио своју другу животну страст – менторство и „предавање“ науке деци.

Ево шта нам је он још рекао:

„Очекује ме дуг период школовања и фокусираног рада, али категорично могу рећи да ће у мом раду Бугарска увек бити присутна. Планирам да се вратим у домовину и наставим своје активности у неком облику, јер сматрам да се пред светом можемо много боље представити и лично желим да помогнем да се то оствари, користећи своја знања, вештине и искуства које ћу стећи на елитној институцији попут Универзитета Харвард.“

И то није Амерички сан, него једноставно сан Георгија из Бугарске!

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: лична архива