Гостујућа изложба у Националном политехничком музеју представља животну причу једног правог трубадура који је живео у првој половини 20. века. Рад рођеног 1889. године у Брезнику Стојана Миленкова се не може дефинисати једном речју или жанром. За неке је био песник, глумац, музичар, хумориста и сатиричар, а за неке куплетиста, утемељивач бугарске естраде, а данас је за неке и… репер.

Као дечак немирног духа једна од најскровитијих жеља му је била да студира драматургију у Паризу. У граду светлости је завршио школу Шарла Масеа у класи чувеног глумца Пола Мунеа из престижног париског позоришта Комеди франсез. У том периоду стиче искуство као помоћник редитеља и глумац-приправник у неколико позоришта. У домовину се са престижном дипломом у руци вратио 1911. године где је најпре радио у Новом народном позоришту и Народном театру. Тада је написао либрето за оперету „Моралисти.“

„У годинама између два светска рата цела Софија је знала напамет његове куплете,“ каже Мадлен Јанева из Националног политехничког музеја. „Певуцкају их по улицама, у трамвају и код куће, а штампа се за час разграби, пошто их је прва објавила.

Стојан Миленков исмејава сваки облик зла у друштвеном и политичком животу. Он то ради и у годинама када је слобода говора и штампе забрањена. У предговору његовог јубиларног зборника „Карневал без маски – између кабареа и Парнаса“ Стојан Чилингиров пише да је Миленков отац бугарског књижевног хумора, шале, смеха, ругања, подсмеха, а иза себе ће оставити име, какво већина оних који на њега гледају с висока, никад неће имати.“

„Стојана Миленкова је свако знао, био је лик који је пленио свуда где год се појавио, имао је пријатељски однос према свима,“ прича историчар уметности Драган Тенев у интервјуу из 1994. године, који се данас чува у Златном фонду БНР. „Ако је као човек који је дипломирао на позоришној школи у Паризу одабрао да остане и пева своје песме крај Сене, уместо крај Перловске реке у Софији, данас би имао славу Мориса Шевалијеа. Све што је написао, остало је у сећању моје сабраће јер је увек било актуелно, а никад неутрално. У уметности је имао друштвени став који је бранио хумором и сатиром. У Паризу је по авенијама слушао шансонијере и по повратку у Бугарску је са шеширом на глави и гитаром у руци кренуо улицама Софије.“

Прелиставајући зборник Стојана Миленкова, видећете да се скоро ништа није променило од 20-их и 30-их година минулог века, тврди Мадлен Јанева. Куплети Миленкова су и данас актуелни и драгоцени.

Песма о апашу (1921)

Са презиром нас називају апашима

И сви од нас беже као да смо осе.

Апашима зовем ја људе другог рода,

Који пљачкају државу, народ.

С гитаром у руци Стојан Миленков обилази градове и села широм Бугарске и шири своју љубав уз песму „без рекламе, без венаца, попут пољског цврчка.“ Након промене политичког режима 1944. године, Миленков наступа у циркусу под чијим шатором је добио последње аплаузе за живота. Живот отпеван у песмама окончао је у 64. години.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: Национални политехнички музеј