Борис Христов је одавно признат за једног највећих оперских уметника у светској историји. И данас се његови наступи у улогама Бориса („Борис Годунов“),  Филипа II (“Дон Карлос“), „Мефистофелеса (“Фауст“), као и низ других сматрају непоновљивим и непревазиђеним врховима у оперској уметности.

Борис Христов је рођен 18. маја 1914. године у Пловдиву, Царевина Бугарска а преминуо је 28. јуна 1993. у Риму, Италија, где је провео већи део свог живота.  Као дете је певао у хору катедралног храма Светог Александра Невског, касније је постао солиста хора „Гусле“. Иако је показивао велико интересовање за певање, уписао је студије права на Софијском универзитету „Св. Климент Охридски“. Састанак са бугарским царом Борисом III, који је остао снажно импресиониран певачким талентом младог правника је скроз променио живот Бориса Христова.

Године 1942. Влада Царевине Бугарске, уз личну подршку Цара Бориса III је Борису Христову, на његов рођендан, доделила стипендију за студије оперског певања у Италији и он је отпутовао у Милано.

После 1944. г. и смене политичког режима код нас, стипендија му је одузета, али и пре тога у немирним ратним годинама, новац који је певач имао једва да је био довољан за сиромашан живот. Упркос томе Христов није одустао и наставио усавршавање, пише у писмима које је он послао својој породици и драгој Пенки Касабовој.   

У исто време имао је неколико солистичких наступа у Аустрији, остварио је и свој деби на оперској сцени (1946). Велики успех је стигао 1950. г, када је певао у чувеном позоришту „Ла Фениче“, у Венецији. Стигли су му позиви различитих оперских позоришта, слава му се проносила, али социјалистичку владу Бугарске као да све то није занимало. Године 1961.  Борису Христову је чак одбијено издавање улазне због чега он није могао да присуствује сахрани свог оца.  Срећом, ствари су се промениле и већ следеће године светски познати бас се након 20 година одсуства вратио у домовину. Присуствовао је јубилеју хора „Гусле“, снимио је црквену музику у храму Светог Александра Невског. Године 1976. је заједно са Бугарском хорском капелом „Светослав Обретенов“ под диригентском палицом Георгија Робева у истој катедрали снимио бугарска и руска црквена појања која су издата на грамофонској плочи.

У сећању својих сународника Борис Христов неће остати само као изванредан оперски певач. Памтићемо га и по његовој огромној љубави према Бугарској, коју никада није изгубио. 60. година минулог века свој дом у Софији поклонио је држави, а исти је касније постао Музички центар „Борис Христов“. Тамо се одржава и Међународно такмичење младих оперских певача „Борис Христов“. Своју кућу у Риму певач је претворио у академију за младе оперске певаче где је скоро до краја свог живота предавао талентованим младим Бугарима. 2014. г, када се навршило 100 година од његовог рођења, догађај је укључен у календар УНЕСКО-а. 

У данима око 18. маја у Софији и Пловдиву, па и у другим градовима земље, одржавају се концерти у знак сећања на Бориса Христова. Ове године, на дан његовог рођења у Музичком центру „Борис Христов“ се отвара XVII  Фестивал уметности, који је такође добио име по њему. У Софијској уметничкој галерији млади оперски певачи ће представити програм „Златни бугарски гласови прослављају Бориса Христова“.

Превела: Албена Џерманова