Када упоређујемо прошлост и садашњост бугарских села, неизбежно се више задржавамо на судбини сеоске школе. Она је обично смештена у згради са пространим и светлим просторијама. Данас, нажалост, старе школе су међу најтужнијим споменицима пропадања услед старења и депопулације сеоског становништва. Већина великих школских зграда изграђених током 50-их и 60-их година минулог века данас је потпуно неупотребива од небриге, јер деце више нема, а оно мало становника што је остало не налази новца и пре свега разлога за њихово одржавање. 

Али ова слика може да буде и ведрија, а доказ за то је основна школа у селу Столетово, смештеном између Средње горе и Старе планине, а покрај њега протиче река Стрјама. Тамо је све сачувано и ученици се већ сутра могу вратити у учионице сеоске школе. Дрвене клупе, школска табла и звоно спремно чекају ђаке прваке. 

Зграда школе у Столетову не само што је добро одржавана, већ је на добром путу да постане својеврсни културни центар и музеј. Сви експонати изложени у њој поклон су мештана, а богатој етнографској збирци могу да позавиде и неке ауторитетније установе. „Чека нас још пуно посла, посебно када је реч о поправци крова који прокишњава, али нећемо одустати јер имамо подршку многих младих волонтера са села,“ каже председник општине Столетово Мирослав Колев и наставља:

„Волим своју школу исто као што волим и своје родно место. 2018. године, када смо прославили 90 година постојања локалног читалишта, две просторије школе су преуређене за потребе етнографске збирке. У њима су изложени стари разбој, миндерлуци и сви остали предмети које смо успели да сакупимо. 

Део збирке чине писма, успомене, фотографије и рукописни текстови које су нам предали мештани. Посебно место је издвојено покровитељу села – ген. Николају Столетову, команданту бугарских бораца за слободу у Руско-турском рату (1877-1878). Ове године се обележава 190 година од његовог рођења. Једну од учионица смо уз помоћ волонтера претворили у дечји кутак на затвореном за малишане нашег села. Тиме желимо да додатно мотивишемо младе људе да се друже и буду уједињени како би наше село имало бољу будућност.“

Гергана Тодорова, дугогодишњи учитељ и последњи директор школе чије се звоно последњи пут огласило 2008. године, каже да се не сећа да је током година у Столетову  било деце која нису одлазила у школу.

„Наша школа је увек била основна школа, прво од 1. до 3. разреда, а касније је постала и до 4. разреда. Након тога су деца школовање настављала у суседном селу Крнаре где су завршавала основну школу,“ сећа се гђа Тодорова. „Највише ученика је овде било током 50-их година прошлог века – око 80. Прво им се број смањио на 50 и на крају је у селу остало сувише мало деце због чега је и донета одлука о затварању школе. А она је била веома лепа. Сваког јутра је врева деце испуњавала школско двориште и село. А село без школе је осуђено на изумирање. Данас сам срећна пошто је општина учинила све што је могуће како би сачувала зграду старе школе,“ рекла је Гергана Тодорова.

Аутор: Гергана Манчева

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: Гергана Манчева