Бугарска се 22. септембра 1908. године поново појавила на карти света након петовековне османске владавине. Земља је ослобођена 3. марта 1878. године у Руско-турском рату (1877-1878), али проглашење њене независности је дугачак процес у који је влада већ ослобођене Бугарске уложила велике напоре.

Кнежевина Бугарска је одлуком Берлинског уговора 1878. године постала вазална Османском царству, а кнез је био вазал сузерена. Дакле, Бугарска је и даље била зависна у правном погледу јер као вазална кнежевина није имала право да склапа међународне уговоре. Током 30 година тражене су повољне међународне околности за превазилажење ових правних клаузула које су биле препрека за Бугарску на путу ка независности, прича историчар акад. Георги Марков. Прилика за остварење главног спољнополитичког циља бугарске владајуће елите – проглашења независности Бугарске, указала се 1908. године када су Младотурци преузели власт у Османском царству. Тада је Бугарска, у лицу председника владе Александра Малинова, одлучила да искористи кризу.

Тако је на данашњи дан пре 113 година кнез Фердинанд I Бугарску прогласио независном бугарском краљевином. Манифест о независности је кнез прочитао у цркви Светих четрдесет мученика у старој престоници Великом Трнову. Након тога је испред храма премијер Малинов поново прочитао манифест пред окупљеним народом.

Након тешких преговора Висока порта је 6. априла 1909. године Бугарску признала за независну државу.

22. септембар проглашен је за државни празник одлуком Народног собрања 10. септембра 1998. године.

Припремила: Миглена Иванова

Превела: Ајтјан Делихјусеинова