Рат иза себе оставља пустош, жртве, горчину и бол. Конфликт између Украјине и Русије тиња већ годинама, али упркос томе нико није веровао да ће избити рат. Крв невиних жртава подстакла је талас солидарности и повезала невидљивим нитима људе из свих делова света.
„Патња и бол су их повезале, они су нам дали снагу и показали да нисмо сами,“ рекла је за Радио Бугарску Марија Жељаскова, етничка Бугарка из бесарапског села Чушмелиј у Запорожју, Украјина, и члан локалног ансамбла народних песама и игара „Чушмелиј.“
Да није вести не бисмо ни знали да је почео рат – у селу је мирно, не чују се експлозије, каже Марија. Али сви имају родбину и пријетеље раштркане по целој Украјини. „Сваког дана их зовемо, да чујемо да ли су добро. Наш живот је стао пре два месеца. Молимо се и покушавамо да будемо корисни војсци и људима којима је помоћ потребна,“ прича наша саговорница која је у свој дом на месец дана примила породицу са малим дететом из Кијева. Дете је било болесно, данима су се скривали у подрумима. „Нисмо их познавали, а данас смо као породица. Невоља је ујединила људе и многи су пронашли своје сродне душе,“ каже Марија и додаје да у Украјину свакодневно пристиже хуманитарна помоћ са свих страна света, укључујући из Бугарске.
80-90% житеља села Чушмелиј остало је упркос рату. Село је напустило неколико мајки са децом, али се део њих касније вратио. А и не само оне. „Многи људи који раније нису имали времена да обиђу родитеље, сада су се вратили из Кијева, Одесе и других градова. Дечја граја испунила је улице и то нас радује. Штета што је повод њиховог доласка овако тужан,“ додала је она. По њеним речима, у селу тренутно живи око 4.000 људи.
„Сви причамо на бугарском језику који се разликује од књижевног, тј. стандардног говора, али у Бугарској не наилазимо на тешкоће у комуникацији, разумемо се без проблема. У Бесарабији је пуно бугарских села и свако од њих се може похвалити својим дијалектом. Кажу да је прича становника нашег села почела у Каспичану у Бугарској. Неколико људи из села отишло је у Каспичан, али кажу да ништа заједничко немамо са тамошњом културом, архитектуром и дијалектом.“
Мештани чувају старе ношње, ћилиме, накит који су носили њихови преци. Надају се да ће етнографи једног дана истражити и открити непознате детаље о њиховим коренима. Село се испрва звало Чушма варовита а касније је преименовано у Чушмелиј због извора који извире у самом центру места.
„Јако смо поносни на то што наше село чува своје традиције. Међу њима су и пешкири ткани на разбоју, каквих нема у осталим бесарапским селима, ћилими. Поштујемо хришћанске празнике и обичаје везане за њих. Ускоро ће Ђурђевдан који се код нас обележава на посебно свечан начин, коље се курбан. А на Божић мушкарци обилазе село и изводе бугарске божићне песме,“ каже Марија.
Посебно се негује бугарска кухиња. Сваки гост села има прилику да проба локалне специјалитете – традиционални курбан, купус са пиринчем и месом, топлу јанију са овчетином и туцаним црвеним бибером и наравно, гибаницу, наставља Марија:
„Ми гибаницу зовемо зелник. Тесто се развлачи на танке листове, свака кора се поспе сиром, а на крају се прелије млеком и јајетом. Такође, припремамо ролате од теста са домаћим квасцем. Увек додајемо сир а пеку се у пећи. У нашој кући се хлеб и дан-данас пече у пећи.“
Понос села је и ансамбл народних песама и игара „Чушмелиј.“
„Ансамбл је формиран пре 5 година. Тренутно има 22 члана. Привремено смо обуставили делатност – прво због пандемије коронавируса, а сад и због рата... У нашем селу се негују и играју два-три стара кола.“
Становници Чушмелија, као и сви Украјинци, надају се да ће се рат што пре завршити. Верују у победу јер „никоме ништа лоше нисмо учинили.“ А то би значило постепена нормализација живота.
Превела: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографиjе: лична архива
У Бугарској не постоји тачна статистика о броју Бугара широм света, али према подацима које је Министарство спољних послова Бугарске објавило прошле године, у иностранству живи око 2,8 млн наших сународника. Према последњем попису становника из 2021...
Истраживање Европске инвестиционе банке (ЕИБ) показује како половина Бугара сматра да прилагођавање на климатске промене треба да буде један од најважнијих националних приоритета. Чак 96% испитаника изјављује да је неопходно предузети кораке у циљу..
Десетог новембра 1989. године, на пленуму Централног комитета Бугарске комунистичке партије (БКП), Тодор Живков је разрешен дужности генералног секретара – највише дужности у партији и држави. Оно што се догодило на пленуму, касније ће бити дефинисано..
У сени прошлонедељног одобрења новог састава Европске комисије, који је пре два дана званично преузео дужност, остало је још једно значајно дешавање –..